Завршна докторска изложба Николе Марковића – Или више ватре у слику или слику у ватру

 

Синоћ је у „Салону 77“ у Нишу одржан несвакидашњи перформанс под називом „Или више ватре у слику или слику у ватру“.

Аутор докторске изложбе је мој драги пријатељ и талентовани уметник, Никола Марковић.

О перформансу и аутору, прочитајте више у чланку који следи.

ДОКТОРСКО-УМЕТНИЧКИ ПРОЈЕКАТ: „ИЛИ ВИШЕ ВАТРЕ У СЛИКУ ИЛИ СЛИКУ У ВАТРУ“                                                

Иронија и сатира као вид ликовног израза – Просторна инсталација

Кратак опис поставке:

Ова просторна инсталација је наменски конципирана за изложбени простор у бившој џамији – „Салон 77“ у Нишу и представља наставак истраживања започетог претходним циклусом – „Чувари пламена“, који је 2016. године представљен на самосталној изложби у Продајној галерији „Београд“. Обе ове изложбе заједно чине једну заокружену целину.

Сама поставка завршне докторске изложбе уСалону 77“ у Нишу састоји се из неколико нивоа. У горњем делу, у куполи, пројектује се видео-анимација ватре (сл.1), која је усклађена са аудио-записом, који је коришћен и на већ поменутој изложби „Чувари пламена“ у Продајној галерији „Београд“ 2016. године.

У доњем делу (ниво посматрача) налази се лавиринт сачињен од заштитних ограда које се користе приликом демонстрација и од штитова (са натписом KUNSTPOLIZEI), који су направљени посебно за ову поставку и на којима се „додатно сликарски интервенисало“ (сл.2).

На поду галерије просут је угљен, који је додатно „загрејан“ рефлекторима, тако да се створи утисак ужарене масе по којој посетиоци ходају.

Текст из каталога: У врзином колу уметничке сцене

Од ироније можда нема бољег лека против нас самих.

Вероватно има нечег ироничног и у самој идеји да се пише о иронији као виду ликовног израза. Чини ми се, како год да јој се приступи, као да се ризикује потенцијални недостатак разумевања, јер је „иронијски исказ понекад неразрешив“. Али, са тим се ваљда унапред рачуна као саставним делом рада.

Са друге стране, иронија представља и врсту највећег поверења које ироничар указује ономе коме упућује иронијску жаоку, он рачуна на другог, на његову интелигенцију, његову проницљивост, на то да ће га овај разумети и да ће му на одговарајући начин узвратити.

Иронија је, дакле, позив: допуните, исправите сами, процените сами оно што вам се каже.

Многи иронију доживљавају и као нешто неозбиљно. Али напротив, она је једна врло озбиљна ствар, за разлику од саме озбиљности, која је углавном комична (осим када није опасна). Озбиљност, као стање хроничног одсуства ироније, понекад је тешко разлучити од аутизма.

Иронија је увек уједно и самоиронија. Када се користи у суштинском смислу, „као метод сазнавања“ ради се о правој иронији, док, ако је у питању само „спрдање са окошталим видовима сазнања“, реч је о нижем облику ироније.

Чувари пламена

Докторско-уметнички пројекат ИЛИ ВИШЕ ВАТРЕ У СЛИКУ ИЛИ СЛИКУ У ВАТРУ састоји се из практично-уметничког и теоријског дела, и у својој завршној фази представља се у форми просторне инсталације и писаног рада.

Кроз даљи развој поменутог циклуса „Чувари пламена“, постепено се наметнула и идеја лавиринта, „као архетипа људског стања“ („човек се врти у једном лавиринту у коме не разуме шта му се дешава“), али и као метафора уметничког (и не само уметничког!) пута, на коме многи залутају а само ретки пронађу излаз – ако га уопште има. Сусрет ова два веома јака (спиритуална) симбола: ватре и лавиринта, као своју „неминовну логичку последицу“ произвео је још један битан сегмент ове поставке – „ход по ватри“, истовремено један од најстаријих ритуала у људској историји.

Основна идеја ове просторне инсталације (и претходне визуелно-аудио поставке) јесте покушај да се кроз један ироничан приступ преиспита ситуација на актуелној уметничкој сцени, а кроз ту призму и ситуација у самом друштву.

Дубока поларизованост нашег друштва неминовно се одразила и на саму уметничку сцену. Следећи идеолошку поделу друштва на два дискурса: националистички („патриотски“) и проевропски („космополитски“), и сама уметничка сцена се ушанчила у ова своја два доминантна дискурса, одбацујући, услед своје искључивости, све оно што безрезервно не припада једном од ова два екстремна пола.

Врзино коло

Тако се створио принцип „врзиног кола“, где услед све већег маргинализовања културе и уметности та поларизација бива све израженија, док са друге стране, баш и сама та поларизација доприноси таквом односу према култури и уметности.

Тиме је ствар доведена до апсурда. Доведено је у питање и само постојање уметничке сцене, која се још увек одржава пре свега на личном ентузијазму (боље рећи мазохизму) појединаца.

Услед бављења једино одржавањем и одбраном својих позиција, све дубљим ушанчивањем у своје ровове, изгубила се шира слика ствари. Све је постало неважно наспрам одбране свог погледа на уметност (и свет) и на то каква би она требало да буде.

Отуда и ово ИЛИ – ИЛИ у мантри. Одлика оваквих малих (у сваком смислу малих) средина је управо у том недостатку ширег погледа, јер се увек инсистира на једноумној догми (принцип ИЛИ – ИЛИ). И то до краја, до потпуног укидања. Из ината.

О уметнику – Биографија

Никола Марковић (1976) Факултет ликовних уметности завршио је у Београду, у класи проф. Чедомира Васића. Тренутно је на докторским студијама на истом факултету, под менторством професора Милете Продановића.

Члан је УЛУС-а. У Србији самостално излагао у Сомбору (2004), Нишу (2006. и 2018) и Београду (2015. и 2016). Учествовао и на бројним колективним изложбама у Београду, Нишу, Новом Саду, Чачку, као и у сазиву неколико ликовних колонија (Сићево, Classic, Ниш арт фондација…).

Од 2007. године сарађује са галеријом „Suppancontemporary“ из Беча, преко које је самостално и групно излагао у Аустрији, Немачкој, Италији, укључујући и учешће на бројним сајмовима уметности. На завршетку студија, од стране ликовних критичара изабран међу десет перспективних младих уметника за изложбу „Перспективе“ (2003).

Добитник Прве награде на националном конкурсу за младе ликовне уметнике, у организацији Ниш арт фондације, а под покровитељством компаније Philip Morris (2007).

Био је и у најужем избору за награду за цртеж Фондације Владимир Величковић (2016). Радови Николе Марковића заступљени су у значајним колекцијама у Аустрији, а Министарство културе и информисања Републике Србије откупило је (2016) његов триптих из циклуса „Изводи из невербалног говора“ за збирку Галерије савремене ликовне уметности у Нишу.

Од 2018. године ради на Факултету уметности у Нишу, у звању доцент.

 

Никола Марковић

 

 

Povezane objave