Zašto volim Grke?

Kada pričam o Grčkoj, pričam o zemlji koje me oduševljava svojim morem, istorijom, hranom, ali najviše od svega srdačnim, temperamentnim ljudima.

U njoj sam boravila od 1994. godine, preko 25 puta, u svim godišnjim dobima, od ekskurzije klasična Grčka, preko dočeka Nove godine a Grčka je moja omiljena letnja destinacija.
Moj utisak o Grcima, sveo bi se na ono što je Henri Miler napisao u Kolosu iz Marusija:

 

 

Dolaze vam prepuni i ispunjavaju vas do vrha. Ništa ne traže od vas, izuzev da učestvujete u njihovoj preobilnoj radosti življenja. Nikada vas ne ispituju na kojoj ste strani ograde, zato što u svetu koji nastanjuju nema ograda.


Grčka je zemlja kolevka civilizacije i kao što reče junak u filmu „Moja grčka pravoslavna svadba“: Nađite bilo koju stranu reč i ja ću vam dokazati njene korene u grčkom jeziku.

Pitam se kako bi svet uopšte izgledao bez antike?

Veliki poznavalac grčke kulture, slavni pisac Lorens Darel, zabeležio je:
Verovatno nikada nećemo saznati ko su Grci ustvari bili i ko oni jesu, a svaka kratka istorija antičkog sveta tek produbljuje ovu zagonetku.
Heleni, najprirodniji narod, njihova plemenita jednostavnost i opuštena uzvišenost vidljivi su na svakom koraku.

Kao i Darel, i ja sam u Grčkoj pronašla svet svetlost, ovo je moja omiljena letnja destinacija.

Setlla sam se nasmešenih lica grčkih baka u crkvama, kada su mi dodavale sveće da zapalim, služile me kolačima, ili pokazivale da sednem. Bilo je jasno da sam strankinja, ali one su me prihvatale kao da sam jedna od njih.

Bez poznavanja grčkog jezika (jedva da znam dvadesetak reči), uvek smo se dobro razumele pogledima. U grčkim svetinjama sam se uvek najlepše osećala. Reči molitve tako su lako dopirale do mog srca.
O velikodušnosti i otvorenosti ovog divnog naroda mogla bih roman da napišem. Za početak, ispričaću dve priče.

Atina – usred demonstracija, između migranata i policije

Opasnost od terorizma i globalne migracije postale su glavna tema Evrope. Za vreme boravka u Atini na izletu koji je organizovan sa ostrva Evija, nađosmo smo se usred demonstracija, između migranata i policije. Sasvim neočekivana situacija.

Naš rasklimani autobus i vozač, stigli su baš na vreme. Vozač je uz odobrenje policije napravio par saobraćajnih prekršaja kako bismo uspešno izašli iz Atine i da ne bi proveli noć pod zvezdanim svodom ispred grčkog Parlamenta.


Autobus se kvario više puta tokom dana, nekako su vozač i vodič uspevali da ga pokrenu. No, negde između Edipsosa i Halkide, usred noći i nedođije, ostasmo bez šansi da istim prevozom nastavimo dalje.

Tako napravismo dužu i neplaniranu pauzu u malenom selu (za koje ne znam kako se zove) kako bismo sačekali da stigne novi autobus iz Pefkija.
Bližila se ponoć, bili smo umorni i žedni, nikakve radnje ni na vidiku. Jedini trag civilizacije bilo je par osvetljenih kuća. Nismo imali drugi izbor do da upadnemo ljudima u kuću i tražimo vodu.

Bez obzira na okolnosti, ljubazno smo dočekani i svi smo sipali vodu u svoje flašice. Ovako nešto moguće je samo u Grčkoj. Šta ih briga za globalna kretanja…oni su svoji.


Da li ste imali priliku da doživite nevreme na Halkidikiju?

Izgledalo je kao da se nebo otvorilo nad Afitosom, šarmantnim mestom na Halkidikiju, nedaleko od slikovite Kalitee. Tog dana smo se vraćale za Srbiju, i odlučile da provedemo vreme u živopisnom Afitosu.
Sačekalo nas je nevreme. Sele smo u restoran da ručamo i predahnemo dok se ne razvedri. Tako smo planirale. Neko reče: „pravi planove da se Bog smeje.“


Kiša je padala sve jače i jače. Bez izgleda za razvedravanjem. U restoranu su nam na sto iznosili razne grčke specijalitete, kafu, kolače, pića. Uglavnom na račun kuće…Dok kiša ne stane, da nam se nađe.
Zamolila sam konobara da nam pozove taksi. „Krajnje je vreme da krenemo. Vraćamo se kući“, rekoh. On će na to: „Ne možete kući, taksisti ne voze, a put ka Solunu blokiran je zbog kiše“…
I dodaje, da ne brinemo možemo da ostanemo dok kiša ne stane a i duže.

Samo sam se nasmejala na opasku. Zovem vlasnika restorana, Solunca, pitam da nas preveze svojim autom. Platićemo, kažem. On rukom pokazuje na auto, do pola pokriven vodom, parkiran na strmoj uličici ispred restorana (kao i par automobila pored). Jasno mi je da ni on sam ne zna šta će i gde će.


Još dva sata do našeg polaska iz Kalitea za Srbiju, a mi smo blokirane u prelepom Afitosu. Razmišljam šta nam valja činiti.
Pada mi napamet jedna ideja, pomalo suluda. Primetila sam pored crkve simpatičan restoran, koji se zove Afytaion Agora.

Agora je trg u Grka, to bi trebalo da je glavno mesto okupljanja lokalaca. I obično tu kafanu drži neko od meštana, osoba sa autoritetom, neko ko je poštovan i uvažen među ljudima. Toliko se sećam iz istorije ili literature, ne znam.

Pretrčavamo po kiši do Agore i odlučujem da pokušam. Predstavljam se starijem gospodinu, meštaninu, dok konobarica prevodi na grčki. Rekoh da smo iz Srbije, letovale smo u Kalitei, naš autobus polazi za sat vremena (to je po našem vremenu, a po grčkom za dva sata). Zvale smo taksi ali ne dolazi i nemamo pojma kako da se dođemo do Kalitee.

I tu dolazi na delo grčka solidarnost. Naš domaćin nas nudi pićem, kafom i poziva prijatelja taksistu da dođe po nas. Za par minuta, stiže taksi i mi bezbedno i udobno stigosmo do Kalitee. Usput smo srele brojne turiste, pokisle do gole kože kako idu peške ka Kalitei.
Ovo je bio je jedini taksi koji tog popodneva prevezao putnike iz Afitosa do Kalitee.

Hvala veliko gospodinu Dimitrosu, hvala Grcima!
Što vraćaju nadu u dobro, u ljude, što čine dobra dela, bez i najmanje naznake da im se vrati istom merom.
Negde sam pročitala: vi učinite dobro delo nekom drugom, nemojte mi se zahvaljivati i tako će svet biti bolje mesto za sve.

Autor: Rada Sević

Povezane objave