Trst – Duh boemije koja ne iščezava

Stazama pisaca obilazim kultne kafane sa dušom…Upijam atmosferu prelepog grada, centralnoevropske arhitekture, doma pisaca i intelektualaca, najbolje kafe na svetu, duge gastronomske tradicije…

Stazama pisaca

Šetajući Velikim kanalom, u novom delu grada uređenom po zamisli Marije Terezije, prelazim preko nekoliko ljupkih mostića: zelenim, crvenim i belim ili na italijanskom: Ponte Verde (Ponte Verde), Ponte Roso (Ponto Rosso) i Ponte Bjanko (Ponte Bianco). Ovaj kvart je izuzetno šarmantan a dopadljive kafanice daju mu boemski izgled. Za razliku od karnevalska atmosfere na Trgu ujedinjene Italije, ovde je prijatno, mirno, bez mnogo turista.

Prolazim pored porteta umetnika u bronzi, podignute u znak sećanja na irskog pisca, Džejmsa Džojsa, koji je obeležio XX vek i desetak godina živeo u Trstu. Pozdravljam Džojsa, gleda me saosećajno a ja šapućem da razumem ono što je napisano na postamentu ispod njegovog spomenika moja duša je u Trstu (La mia anima e a Trieste) i kako se osećao kada je napisao svojoj voljenoj ženi Nori, koja je ostala u Dablinu. Zašto mi je sudbina nametnula da toliko puta u životu sa čežnjom krećem pogled ka Trstu? 

Poslastičarnica Pirona – u carstvu slatkiša

PironaMoja prva asocijacija na Trst su bombone, ogromna pakovanja šarenih, mirisnih bombona. Ne mogu vam opisati koliko sam se obradovala kada sam videla da poslastičarnica Pirona i dan-danas radi. 

Ovo carstvo slatkiša otvorio je Alberto Pirona aprila 1900. godine. Originalni nameštaj je ostao  isti, sa  drvenim policama prepunim slatkiša i tradicionalnih tršćanskih peciva.

Moje uspomene iz detinjstva oživele su među kolačima, bombonama i drugim, slatkim đakonijama. Preplavila me lavina osećanja, dok su  roze, crvene, zelene, šarene bombone, karamele, lepo upakovane, sa mašnicom na vrhu, mamile sa drvenih polica.

Džojsov portret me podsetio da je ovo bila jedna od  njegovih, omiljenih radnji, u koju je rado svraćao tokom svog boravka u Trstu. U ovom  kafeu započeo je da piše čuveni roman Uliks, jedan od najznačajnijih romana u istoriji pisane reči.

Poslastičarnica Zampoli  – najbolji sladoled  

ZampoliZimi ne jedem sladoled. Napravila sam izuzetak i uživala u slatko-ledenom zadovoljstvu u Trstu, usred karnevalskog februara, u istorijskoj poslastičarnici Zampoli. Svež sladoled, najrazličitijih ukusa od voća, čokolade, lešnika, straćatele do tri vrste bez imena (senza nome 1,2,3). Čuo se i srpski jezik, a pročitah i da je New York Times, ovaj sladoled proglasio najboljim na svetu. Topla preporuka.

Pisci i umetnici su baš hedonisti, boemi. Dobro je što sam krenula tim stazama. Prateći tragove slavnih pisaca: Džojsa, Sabe, Zveve, Tomice, Rilkea, Stendala… obilazila sam kultne kafane sa dušom: Caffè San Marco, Antico Caffè Torinese, Tomasseo, Spechi degli specchi, Stela Polare,  Caffè Pasticceria Pirona, La bomboniera, Carducci caffe, Buffet da Pepi, Tratorria da Giovanni…Naišla sam na duh boemije koji ne iščezava.

Kafe San Marko (Caffè San Marco) –  duh boemije koja ne iščezava

Spisak kafea je dugačak, no zanosni kafe  San Marko je najvremešniji, najpoetičniji, najsentimentalniji… Moj omiljeni tršćanski kafe. Ušuškan u mirnom kraju, u srcu grada, u neposrednoj blizini grandiozne Sinagoge i gradskog parka odoleva vremenu. I san i nostalgija i Italija iz najboljih godina.

kafe i jakafe San MarkoSan Marko nije samo prošlost, već sadašnjost i budućnost. Osnovan 1914. godine i uništen pa ponovo renoviran, uvek je privlačio ljude. Univerzalni jezik kulture, umetnosti, ljubavi, romantike…Oaza duhovne gozbe, sučeljavanje sa sobom, razmena mišljenja i ideja… 

Nosi dah prošlih vremena i nostalgije. Skoro da mogu da vidim Džojsa kako se naklanja šeširom i piše pismo Nori. Pridružuje mu se Zvevo. Malo dalje, u biblioteci zamišljam Tomicu kako istražuje o svojim junacima.

Mada je zatvaran, pa ponovo otvaran, nekoliko puta, dizajn kafea je skoro nepromenjen, od kako ga je uredio osnivač Mark Lovrinović. Kombinacija italijanske estetike i bečkog enterijera, rafiniran nameštaj, mermer i gipsani ukrasi, neobične karikature, mnoštvo knjiga, istorije, mudrosti, znanja…

Ne čudi što je oduvek bio okupljalište umetnika i intelektualaca. Ta dobra energija prisutna je i danas. U ovom čarobnom kutku Trsta čuva se duh boema. Čak je konobar, tipičan Italijan, pljunuti Marčelo Mastrojani iz Felinijevih filmova.

Vreme aperitiva

AperolVreme je aperitiva, sedim u San Marku. Grickam masline, sir, kikiriki, pijuckam  lagano  Aperol špric. Nisam ljubitelj koktela, ni alkohola generalno, ali Aperol špricu ne mogu da odolim. Što zbog te fine narandžaste boje, što zbog prefinjenog ukusa. Aperol špric je popularni koktel, pripremljen od belog vina (proseko), sode i slatkog likera aperola.San Marko

Posmatram lica gostiju: fin svet, svih generacija, od studenata koji tu uče, do penzionera koji igraju šah, intelektualaca i umetnika, koji raspredaju polemike o kulturnom životu Trsta. Nezaobilazan je Klaudio Magris, koji vodi glavnu reč za susednim stolom.

Opuštena atmosfera, tiha, prijatna muzika. Vreme teče usporeno. Odiše posebnim šarmom. Ovde mi citat Mome Kapora dobija smisao: Kod nas je izraz  kafanski čovek gotovo pogrdan. Međutim, biti kafanski čovek je vrlina; to je čovek koji zna kako se tamo ponaša, zna sve o tim kafanama i njihovu istoriju, sve o znamenitim gostima koji su tamo sedeli pre njega…

Mogla bih ovde satima, danima da sedim, pijuckam kafu ili Aperol, grickam nešto, čitam, stvaram. Shvatam da je život tako jednostavan. Prolazi lagano noseći sa sobom pregršt snova, nadanja, čežnji. Daj svakom danu šansu da bude najlepši u tvom životu – Tven

Nastaviće se…

Povezane objave