Sokobanja: Na Ozrenu i Devici

Nastavljam priču o Sokobanji sa željom da vam predstavim i dovedem vas na još dva lokaliteta ovog čarobnog kraja. Jedan je na Devici, drugi na Ozrenu, divnim planinama koje stražare nad sokobanjskom kotlinom, a čije istraživanje će i vama sigurno biti pravo zadovoljstvo. Ova mesta su pristupačna, svakodnevno ih obilazi veliki broj ljudi, pa se slobodno i sa decom možete tamo zaputiti da uživate u vidikovcima, prirodi i gostoprimstvu sokobanjskih domaćina.

Popovica – ravna stena

Popovica je jedan od vrhova Device i nalazi se na 443 metra nadmorske visine. Kad sam joj prvi put krenula u pohode setila sam se priče moje drage Nele o jednom noćivanju na Popovici pod kišom meteora, uz zavijanje vukova u zoru. Praćeni ovakvim scenariom mnogo očekujete od takvog predela i polazite na šetnju puni nestrpljenja.

Moje društvo uvek je veselo, često i preterano razdragano, pa mi briga o njima ukrade mnogo od uživanja i prečesto moram više gledati u njihove stope nego bilo gde sa strane, ali radost zbog savladane staze i otkrića na vrhu, vredni su svakog truda.

Do Popovice se stiže iz parka Banjica, pored hotela Moravica, prateći stazu i putokaze. Kada izađete na prvi vidik idete levo, ugledaćete klupu na vrhu strmine i pored nje stazu koja vodi pravo na Popovicu. Sa te tačke pruža se divan pogled na Sokobanju, kotlinu, Rtanj u daljini, ali ovo je tek najava lepota i vidika koji vas čekaju na kraju puta.

Čarobni vidikovac

Staza je laka i pristupačna, pa za nekih pola sata, možda i manje, stižete na vidikovac koji gleda na Soko-grad i kanjon Moravice sa jedne, a na kotlinu i sela u zaravni sa druge strane. Savršen kontrast pitomog i divljeg predela, otkrivenih livada i skrivenog toka reke, stena i useka.

Na Popovici uvek duva vetar, ali se možete zakloniti u natkrivenu kućicu i uživati u pogledu. Samo malo napred i dolazite do ravne stene, odsečene strme ivice, i pošto deci objasnite koliko moraju biti pažljivi i postavite ih na bezbednu udaljenost, pustite pogled da luta. Čini vam se da ćete svakog časa ugledati sokola i čuti dozivanje njegovog sokolara, jer ovo je zaista pravo mesto za tu silnu pticu.

U povratku treba nekako obuzdavati male istraživače čijim brzim nogama strmina daje dodatno ubrzanje, tek da ne bude sve idilično na ovom putu.

 

Kalinovica i etno-bašta

Kalinovica – to vam je divota od života! Tamo se spava najlepše na svetu! U stvari, prispava vam se već nakon pola sata od dolaska, jedva izdržite do ručka kod Vesne, a tek posle ručka ste gotovi! Nego, da krenemo od početka…

Izletište se nalazi na Ozrenu, 6 km od Sokobanje, na 650 metara nadmorske visine. Možete automobilom, nešto malo pre Očnog skrenete desno na neasfaltirani put i brzo stižete, ali prava avantura je doći šumskim stazama, koje su uređene i dobro obeležene.

Kako stignemo moja ćerka trči na izvor, voda hladna kao led, ne može se ruka držati u njoj više od 10 sekundi. Nikakva grlobolja nas nije snašla, iako smo se sto puta vrući napili na ovom izvoru, tek da mi potvrdi da se u Sokobanji dešavaju kojekakva čuda. Izletište je opremljeno klupicama, stolovima i ograđenim delovima za roštiljanje, mada je meni šteta paliti vatru na ovakvom mestu.

Ruža blagotvornih vetrova

Kada sam se prvi put našla na Kalinovici dočekao me neobičan prizor! Narod leškari po klupama, na travi, staro, mlado, svi redom, nema buke, a dosta sveta. Bilo mi je neobično, ali šta sad, slučajnost. Mada sam se čudila što u toj lepoti ljudi ostaju tako mirni. Ja odmah moram da izvidim gde koja staza vodi, gde je drugi izvor, kakvo je ono neobično drvo (ovde ćete naći veliku sekvoju, verovali ili ne). Međutim, posle pola sata savladao me je neobično prijatan dremež, mir, ali skoncentrisan, mozak mi je radio dovoljno bistro da pomislim kako je ovo najlepše mesto na svetu. Ubrzo sam dobila i objašnjenje da se radi o lokalitetu sa idealnom koncentracijom negativnih jona u vazduhu za ljudski organizam, čist kiseonik, ruža blagotvornih vetrova… Znači, za ljude je najbolje da budu blago ošamućeni.

Etno-domaćinstvo porodice Milenković

Kod dece dejstvo kraće traje, oni se vrlo brzo priviknu na uticaj ovog planinskog opijata, pa hteli ne hteli – morate se pokrenuti. Idemo na ručak! Kod Vesne!

Etno-domaćinstvo porodice Milenković je omiljeno mesto kako Sokobanjaca tako i banjskih gostiju. Restoran pod nadstrešnicom, inventar od drveta, rekviziti iz nekog davnog vremena, tegle sa džemom i slatkim, lekovito bilje i predivni mirisi koji dopiru iz kuhinje… Obožavam Vesninu kafu, uz sok od drenjine ili zove! Ne mogu da dočekam da je pitam šta ima za ručak. Na repertoaru bude nekoliko jela: mućkalica, pasulj, kupus, pečenje, a tu su i domaći hleb, sir, povrće. Sve sprema sama, na šporetu na drva, namirnice su iz njihove bašte. Servirano u zemljanom posuđu, najukusnije što možete zamisliti, toliko da moja ćerka svaki put kaže: Jedva sam čekala da dođemo!

I ove godine sam se iskreno zabrinula za decu – toliko pasulja, još Vesna da slučajno ne ostanu gladni preterala sa mesom. Jedva ih ujurim da jedu, a sad – ni makac od stola. A ja uzela samo sir, računam ostaće valjda od dve porcije pasulja nešto i za mene. Ležali su posle na travi pola sata, jedva pola sata! Šteta što ovde nema da se kupi sladoled – proganjala ih je misao.

Aktivnosti za decu

Deca ovde ne samo što mogu da se upoznaju sa tim kako se obavljaju poslovi na jednom domaćinstvu u planini, mogu uživati i u mini-zoo vrtu, jahati konjića, čuti divne priče o ozrenskim livadama i izvorima.

Kalinovica ima staze za šetnju i biciklizam, u svakom slučaju ovde ste više nego dobrodošli.

Moje to nije interesovalo! Spremni su za novu akciju, a meni nema druge nego da pristanem. Jedva izmolih za pola sata blažene letargije.

Išli smo da proverimo da li se šuma oporavila. Prošle zime mraz je spalio (nikad ne mogu dovoljno da se nadivim ovom izrazu u našem jeziku) i dosta oštetio četinare. Prosto ste mogli fizički da osetite taj bol sasušene šume, lomljenje iglica pod nogama, izmaglicu koja je obuzela ceo taj potez u šumi, kao da ga je odsekla od ostatka sveta.

Uz sažaljenje odnekud se pojavi i neobjašnjivi strah, u toj atmosferi sivog mrtvog drveća. Ne pitate se šta može biti iza sledećeg gustiša u olistaloj šumi, a ovde sve prozirno, pa ipak vam se čini kao da će sad iza neke suve stabljike iskočiti biće iz fantastične priče. Uglavnom, bili smo srećni kada smo ustanovili da se šuma dobrano oporavila od naše poslednje posete, pa smo mirne duše krenuli nazad.

Deo prirode

Osećaćete se zaštićeno kod Milenkovića čak i ako oluja počne da tutnji planinom. Jedne godine sa mojom dragom drugaricom, deca su nam bila sasvim mala, tek što smo stigli kod Milenkovića, poče jak vetar, kiša. Živim u Vojvodini i jedva dočekam zvuke planine, pa se radujem i grmljavini, kratkoj i odsečnoj, jer zvuk brzo udari o brdo, pa ne može da se razleže kao u ravnici, ovde je sve otresitije i jasnije. Međutim, kada su deca u pitanju nije svejedno. Ali, njima kao da je bilo drago da prisustvuju takvoj predstavi na nebu, usred šume, utešeni Vesninim rečima da su ovde bezbedni, jer smo pogasili sve naprave koje mogu privući munje i gromove, bili smo deo prirode.

Odavde se uvek vraćamo pomalo tužni što napuštamo Kalinovicu, savršeno mesto. Srećom pa nas dole u banji čeka sladoled!

Sledeći put vas vodimo na Očno i Grudno i na Vrmdžansko jezero!

 

 

Autor: Branka Tarbuk

 

Povezane objave