Sokobanja – mesto gde se dešavaju čudesa

Kad dolaziš?

Ni da li, ni hoćeš li, jesi li planirala, nego kad!

I kako onda da ne dođem, batalim sve planove, mora, neke nove planine, nova jezera i dođem u Sokobanju, mesto gde se dešavaju čudesa. Upoznale smo se pre pet godina, Banja i ja. Odmah pri prvom susretu pokazala mi se u punom sjaju, pustila me da vidim sve njene dragocenosti, blagodeti, čarobne pejzaže, vidike, da udišem vazduh koji smiruje i opija u isto vreme.

Nisam ja došla tek tako, imala sam precizna uputstva od drugarice, koja odlično poznaje i mene i Banju, gde ići, kako doći, šta tražiti, gde gledati. I bila sam spremna da tražim, ali nisam bila spremna na ono što sam našla, na očaranost koja me obuzimala pri susretu sa svakim novim krajolikom ovog čudesnog predela. Bila sam zahvalna i drugarici i sudbini što me poslaše ovde i zahvaljivala svim božanstvima, zakonima privlačenja, tajnama, proviđenjima i ostalim znanim i neznanim silama što sam posle dalmatinskog krša ovde u mojoj Srbiji, koju sam dosta prošla, našla svoje mesto.

Te prve godine našeg poznanstva, baš kad sam mislila da ne može više i bolje, sticajem sasvim neobičnih okolnosti, koje zaslužuju posebnu priču, videla sam još dalje, otkrila čudesna mesta u okolini, i što je najvažnije i najveće, upoznala ljude koji su postali moji iskreni prijatelji.

Meni je Sokobanja toliko dala da je najmanje što ja mogu za nju da uradim, pored ovolike ljubavi, da je opišem i pokažem drugima šta se u njoj krije, šta ona izaziva i kuda vas vodi, ali samo ako joj priđete otvorena i iskrena srca i poverite se, jer nema većeg i boljeg psihologa od prirode.

Lepterija i Sokograd

Ono što je drugima Nova godina, to je za mene prva kafa koju po dolasku u Banju popijem u Pećini. Kada mi zamiriše onako sa ratlukom koji se od toplote već pomalo opustio, proleti mi cela prethodna godina pred očima, pa mi dođe da sebe ošamarim ili potapšem po ramenu, već prema prilikama i pameti koju sam upotrebila.

Na Lepteriju možete doći regularnim putem, ali bolje je preko brda i stena, da se malo pripremite na prirodu koja vas očekuje, jer će ovako, sa asfalta, prelaz biti suviše nagao. Prvo čujete žubor, ali reka vam se neće ukazati sve dok se sasvim ne spustite u kanjon. Zove vas da siđete do vode i uz sam tok nastavite šetnju. Odjednom ste u skoro prašumskom okruženju, i da nema odmorišta sa drvenim klupicama i stolovima, osećali biste se kao da baš vi imate tu jedinstvenu čast da prvi otkrijete jedan čarobni deo Srbije.

Svežina je prvo što primetite, dišete vazduh mirisan od čistote reke, šume i stena koje se uzdižu iznad vas. Skoro da imate potrebu da šapućete, da ne uzmemirite duhove vode i šume koji su se postarali da baš na ovom mestu sve dovedu u savršen sklad. Zastanite kraj vode, baš tu gde ste izašli reci na videlo, zahvalite joj što ste danas tu, jer će vam ona pomoći da dublje i potpunije doživite ne samo prirodu u kojoj ste se obreli, nego i same sebe.

Šetnja se nastavlja nizvodno ka Pećini. Prepreke u vidu korenja stabala i ponekog većeg kamena lako ćete savladati. Ne skidajte pogled sa reke, jer svaki metar Moravice je nova priča, nova brzina, nova dubina. Čas je plitka i žuborava kao potok, klizi mirno preko uglačanog kamenja, sija na letnjem suncu. Malo dalje nagomilava svoju snagu, zazeleni svoj lik, uspori i okuplja ribe i drugi živalj. Spustite se sa staze gde god vam bude drago, dodirnite vodu i uperite pogled nizvodno ili uzvodno, kako vam volja, da biste videli kako je grane drveća natkriljuju u zaštitničkom špaliru, pune brige i odanosti.

Moj je zen tu negde na toj deonici, imam zabeležen snimak, pa kad naiđe kriza tokom zimskih, stresnih i drugih neuravnoteženih dana puštam i izmeštam se na par minuta.

Uzvodno idete ka Sokogradu, ali nemojte da vas taj postavljeni cilj zaslepi za put kojim idete, jer ćete propustiti posebne divote i čarobne trenutke. Sjajno je popeti se na tvrđavu, osvestiti istoriju, prolaznost, ali nemojte gubiti iz vida stazu koja vas tamo vodi. Moravica teče preko i oko gromadnog kamenja, sigurna u sebe i kanjon koji je napravila. Sa druge strane ozrenska šuma, privlačna i mirna, ali istovremeno tajanstvena, nedovoljna gusta da uplaši, previše lepa da biste je tek tako mimoišli.

  

Izvor Vodomara i u njemu novčići za sreću. Odakle ta potreba kod ljudi da u svaki vrolčić koji vide ubacuju novčiće uz želju. Pre nekoliko godina na Tari, moja ćerka, tada je imala četiri godine, sa držanjem dostojnim princeze, najgracioznijim pokretom koji je njena mala ruka mogla da napravi i tonom glasa koji samo u ekranizovanim bajkama možemo čuti, baci novčić i reče: Da budem lepa! Da budem najlepša!

Dete u nama ostaje večno živo i raduje se svakom vrelu koje kad već ima moć da iznedri živu vodu iz kamena, može imati snagu da i nama pomogne i zakotrlja reku života koja će ispuniti naše snove.

Idu tako ljudi, preskaču Vodomaru, žure ka Sokogradu, a vrućina, čak i tu pored ledene Moravice, ma vruće. Prosto mi dođe da ih povučem za ruku i pokažem: Umijte se, osvežite, pijte, dobra je ova voda, neće vam biti ništa. Pogledajte šta je izvor, vrelo, kako iz kamena voda izbija, setite se čiji ste, odakle, pa ćete lakše stići tamo gde ste krenuli. A neki samo prođu, ne veruju, plaše se da probaju.

Znači, ne preskačite Vodomaru, želje samo šapnite vodi, pa će vam pokazati put.

Malo dalje na putu ka Sokogradu nailazite na oznaku Stari brest. Svratite i zadržite se, jer na tom mestu Moravica usporava, gomila vodu i sprema se da posle ubrza kroz kanjon, pa ovde odmara i zastaje. Nije da se premišlja, nego jednostavno skuplja snagu za dalje napore.

Tu volim da budem dugo, jer je to mesto na kome se osećaj sigurnosti pomeša sa naslućivanjem izazova, nepoznatog – prelazna ili polazna tačka, kako za koga. Volim takva mesta. Bez naglog obrušavanja menja se tok, vrlo mudro i dobro odmereno. I posle neka neko kaže da od prirode ne može da se uči, možda i bolje i lakše nego od drugih ljudi. Jednom prilikom, sedimo moja ćerka i ja, samo je gledamo, priđemo, dodirnemo, ali ne ulazimo, ne remetimo je.

Mama, kao da nas danas ne prihvata, kao da nam ne pripada.

Stvarno, zatvorila se, a u njoj obilje života, ribe, vodene zmije, bube, rečni paukovi, vilini konjici. To je bio njihov dan. Te noći je pala jaka kiša, a sutradan je reka tekla mutna i teška.

Ima dana kada se priroda za nas zatvori, možda da nas opomene i zaštiti.

Kada se dovoljno dobro upoznate sa tokom Moravice, spremni ste da se popnete na Sokograd. Tvrđava na litici, zid odbrane i pogleda. Više nego da se penjem po tvrđavi i pobedonosno mašem sa najvišeg zida, volim da je gledam sa Popovice. Od nekih stvari, ljudi i predela više ćemo naučiti ako ih samo posmatramo, bez osvajanja.

Ali o tome u nastavku priče o Sokobanji…

 

Autor: Branka Tarbuk

Povezane objave