Slikoviti Žlijebac – moj zavičaj je bajkovito mesto

Reč “zavičaj” je magična reč, karakteristična za srpski jezik, a slikoviti Žlijebac,  moj zavičaj, bajkovito je mesto.

Danas je Sveti Nikola, svetac zaštitnik putnika, moreplovaca, ribara, siromašnih… Svima koji danas slave želim srećnu slavu, da proslavite u zdravlju i veselju!

Najveća je slava u Srba i pravo vreme da se setimo svojih predaka, korena, zavičaja.

Susret sa zavičajem

Andrić je zapisao da kada se među brdima, krivinama i proplancima ukaže čarobnica Drina on oseti probadanje u grudima. Sasvim ga razumem.

To se zove susret sa zavičajem, sa emocijama koje nosi, susret sa milim precima, sa korenima, sa onim arhaičnim u sebi.

To je miris sarme dok se krčka, vrućeg, domaćeg hleba, ukus slatkog od šljiva, okrepljujuće izvorske vode. To je sjaj plamena slavske sveće, miris tamjana i bosiljka, ruža, kadifa, jorgovana, nevena, božura koje je moja baka sa ljubavlju negovala.

To je moje bezbrižno i radosno detinjstvo, provedeno u domu punom roditeljske ljubavi i nežnosti. To su igre i učenje u prostranom dvorištu sa braćom i drugarima, na ruševinama ciglane i crepane mojih predaka.

To je moja crkva, moja škola, moji rođaci, prijatelji i komšije i još puno toga.

Ljubav prema zavičaju, ljubav prema svim ljudima koji su prolazili kroz moj život i ostavili trag u njemu. Neki, nažalost, nisu više među živima, neki su daleko, rasuti po belom svetu, samo nekolicina njih je pored mene.

Ostala su lepa sećanja, tople emocije, stare fotografije, dirljive uspomene i nostalgija na neka lepša vremena.

Zavičaj je magična reč

Lektor, pisac, profesor, večiti putnik i vrsni poznavalac reči, genijalni Mario Liguori, kaže da je zavičaj magična reč. I dodaje: „Ja bih voleo da odgovorim da je zavičaj u našoj glavi ili kao Crnjanski koji je rekao da zavičaj možeš sam da izabereš.

Ili kao Miroslav Antić koji je rekao da smo osuđeni na zavičaj. Možda je zavičaj mesto koje ne postoji, nego je cilj”.

Nikola Bertolino, pisac i prevodilac, autor knjige „Zavičaj“, govori da je reč “zavičaj” osobenost srpskohrvatskog jezika; drugi jezici, koliko znam, nemaju odgovarajuću reč.

Na francuski, na primer, ona bi se prevodila kao terre natale, pays natal, pays d’origine (rodni kraj, zemlja porekla).

Kod nas se zavičajem najčešće zove mesto gde je neko proveo detinjstvo. Ne gde se rodio, jer onda bi moj zavičaj bio Buenos Ajres, iako su mi u sećanju na taj grad preostale samo dve mutne slike.

Tako isto ni Italija, iako “zemlja (mog) porekla”, nije moj zavičaj, jer u njoj nikad nisam živeo. Ja reči “zavičaj” pridajem šire značenje: mesto, ili kraj, gde sam proživeo neko vreme koje osećam srećnim i neponovljivim.

Kao slavni Crnjanski izabrala sam više zavičaja. Tako je život želeo.

Slikoviti Žlijebac

Moj prvi zavičaj, slikoviti Žlijebac, smešten je na najvećoj krivini koju čudesna reka Drina formira, praveći virove i zavoje dok se poigrava sa šumovitim brežuljcima. Ne žureći u zagrljaj Savi…

U bajkovitom predelu sam se rodila, tu sam najvećim delom provela svoje detinjstvo. O ovom prelepom kraju i čarobnici Drini, pisala sam u članku:  http://pslanguagecafe.com/carobna-reka-i-drvena-kucica-na-drini-nepatvoreno-remek-delo-prirode-i-coveka/

Možda sam pristrasna kada je o lepotama prirode reč, ali ovo je sigurno jedno od najlepših mesta na planeti.

Pogledajte video, te procenite sami: https://www.youtube.com/watch?v=fh7DYVIhUzA

Foto: http: trip-suggest.com

Autor: Rada Sević

 

 

Povezane objave

Leave a Comment