Reč-dve o nadi i zahvalnosti

Tokom prošle godine skoro svakog vikenda jurila sam u planine, nošena nekom dubokom unutrašnjom potrebom.

Nedostaje mi planina. Ovih dana prisećam se svojih putovanja i gledam fotografije. Ima ih bezbroj.

A i pre nego što je krenulo ovo čudo da se širi po svetu, od početka 2020. uspela sam da ugrabim nekoliko predivnih dana u prirodi. I toliko sam bila zauzeta i brza da vam nisam nijedan dan opisala. Čak sam pojedine i potcenila, priželjkujući neke više vrhove ili teže staze.

Trideset planinarskih akcija

Prošle godine bila sam na tačno 30 planinarskih akcija, najčešće jednodnevnih, ali spakovalo se tu i nekoliko daljih i dužih puteva. Ponekad bi me morila griža savesti, misleći kako previše ugađam sebi i svojim željama, jer nikada pre nisam tako radila.

Još ako tu dodamo komentare tipa: blago tebi kad možeš, ti znaš zašto živiš, imaš pomoć inače ne bi mogla, često sam kretala na put nervozna, rastrzana, ali potreba da se nađem oči u oči sa prirodom nadilazila je sve ostalo.

Vremenom sam shvatila da od toga postajem samo bolja i sebi i drugima, bolji organizator, bolji sagovornik, bolji roditelj, prijatelj, čovek… Sve teorije, naučne i religijske, meni su se razjasnile u prirodi i smisao za kojim sam dugo tragala našla sam među drvećem, oblacima, cvećem, stenama…

Veličanstveni poklon

Sada imam više nego dovoljno vremena da ponovo razgledam svaki od tih veličanstvenih poklona.

U 2019. provela sam u prirodi preko mesec dana, dvanaesti deo godine, plus još koji dan. U taj mesec stalo je toliko toga: otkrivanje magije i lepote istočne Srbije, zora na vrhu Rtnja, lekoviti izvori, još lekovitije šume i najlekovitiji ljudi.

Shvatila sam zašto se oblak i oblik razlikuju samo u jednom slovu zahvaljujući zanosnoj igri koju samgledala iznad Željina, grlila divlje konje na Stolovima, osetila na rukama vodu čudesnog Krupajskog vrela, ustuknula pred tajnama Lazarevog kanjona, na Maljenu imala najlepši rođendan koji sam mogla da zamislim. Bila sam i na krovu Balkana, na Musali, ali mi je srce ostalo na krovu Srbije, na Staroj planini.

O valjevskoj avanturi pripovedala sam u članku:
http://pslanguagecafe.com/valjevska-avantura-velicanstveni-kanjon-reke-gradac-i-cuveni-valjevski-manastiri/

Biram lepe uspomene

Davno mi je jedan mudar čovek rekao, ali tada nisam razumela: Samo jedandan daje nam dovoljno uspomena da vraćajući ga iznova u mislima ispunimo sebi vreme čak i u doživotnom zatočeništvu, ponavljajući te trenutke.

Sekund po sekund, ivicu po ivicu, list po list, centimetar po centimetar. Koliku zahvalnost imam samo zbog ovih posebnih planinarskih dana, a gde su one porodične radosti, pa poslovne, deljene, skrivane,…

Ne patim zbog onoga što mi je sad uskraćeno, jer i ne znam šta je to, niti planiram buduće, nego živim sada, dan po dan, posmatrajući svaki njegov pregib i ivicu, a kad baš zapnem na neku neravninu tu su uspomene da po njima nežno i zahvalno prelazim svojim sećanjem.

Nada i zahvalnost

Biram lepe uspomene, jer one loše obradim kao lekcije iz školskih predmeta koje nisam volela i sklonim ih na sigurno. Naučila sam ono što treba da znam, ali nema potrebe da se na njih vraćam kad sam ih već jednom prerasla i savladala.

Zato one lepe, neka budu svakog dana tu, blizu, da mi pomognu da isplivam. Zahvalna za ono što je bilo, puna nade za buduće dane.

Brana Tarbuk

Povezane objave