Priča o domaćoj proji i autentičnim srpskim vodenicama

Priča od domaćoj proji i autentičnim srpskim vodenicama iz Valjeva. Posle praznične trpeze i obilne hrane, predlažem vam da danas umesite pravu domaću proju od  brašna samlevenog u potočari.

Proja i kukuruzni hleb othranili su Srbe pod Turcima. Projino brašno je deo naše tradicije, ali dokazana su i njegova brojna pozitivna svojstva. Vrlo je hranljivo, bogato ugljenim hidratima, ne sadrži gluten i odlično je za varenje. Domaća proja pravi se od samo tri sastojka: mlevenog kukuruznog brašna, soli i vode, bez dodatka sira, mesa i slično. Kukuruzno brašno može se kupiti u svakom marketu. No, za pravu proju potrebno je kukuruzno brašno mleveno u vodenici potočari, koje se može koristiti za spremanje projarica, cicvare, kačamaka i sličnih jela.

Autentične valjevske vodenice

Vodenice su u Srba bile mesta okupljanja, razgovora, mesta gde se vodio društveni život. Koristile su se i za proizvodnju struje, izvanredan su primer kako se koristi energija prirode i kako se bitiše u skladu sa prirodom. U davna vremena, većina srpskih reka bila je puna vodenica u kojima se mlelo brašno. Tako je nekada, na jednoj od najčistijih srpskih reka, na Gradcu, bilo čak 15 vodenica. Danas je ostala samo Ilovačića vodenica, stara dva veka, koja još uvek odoleva zubu vremena.

Ilovačića vodenica je nepokretno kulturno dobro. Vodenica sa četiri kamena prvobitno se nalazila na izlazu iz stare čaršije Tešnjar na Kolubari, na zemljištu na kojem se nalazio dvor Jevrema Obrenovića. Kasnije je ustupljena Jakovu Nenadoviću, pa je zakupce menjala sve do 1955. godine, kada je napuštena. Premeštena je 1989. godine na Gradac, gde radi i dan-danas.

Na petnaestak minuta šetnje od centra Valjeva radi drevna vodenica na dva kamena, koju pokreće voda iz moćne reke, melje kukuruz zrno po zrno na prirodan način, onako kako se mlelo brašno u vreme Nenadovića. Dok se vodenički kamen okreće, drvodelja i vodeničar Sreten Milovanović izrađuje suvenire od drveta. Vešte ruke prave drvene stolice ili tronošce, varjače, činije…

Ako ste u prilici, svratite na prelepu reku Gradac, uživajte u živopisnoj prirodi duž krivudavog kanjona do izvora reke, poviše manastira Ćelije. Predahnite u nekom od restorana ili kafea duž atraktivnog izletišta, a ako budete imali sreće pozdraviće vas vidre, zaštitni simbol Gradca. U povratku kao suvenir ponesite i pravo kukuruzno brašno iz Ilovačića vodenice ili neki od drvenih suvenira.

Pogledajte video zapis o Ilovačića vodenici:https://www.youtube.com/watch?v=qZ8-ADC06uE

O Ilovačića vodenici i Sretenu Milovanoviću, piše i Blic:

https://www.blic.rs/vesti/srbija/brasno-iz-vodenice-kod-valjeva-stare-dva-veka-stiglo-i-do-evrope/

Uzmi sam, a plati ako imaš

Ako vas pak put ili namera nanese, ne propustite da svratite u još jednu nesvakidašnju vodenicu, koja zaslužuje posebnu pažnju, jer podseća na prave vrednosti koje su pomalo zaboravljene. Podseća na čast, poštenje, poverenje, vraća veru u ljude, u dobro. Pod motom Uzmi sam, a plati ako imaš, 11 godina radi Đedina vodenica, na reci Obnici, u selu Pričević, pored glavnog puta Valjevo Loznica. 

Vrata uvek širom otvorena za putnika namernika, a na zidu vidljiv natpis da mušterije same uzmu brašno, a da novac, ako imaju, ostave u drvenu kasu. I dve mudre poruke namenjene mušterijama, upućene od Dragana Živanovića, vlasnika vodenice: Ako sumnjaš u čoveka s njim ne posluj, ako posluješ ne sumnjaj i Svaki čovek je jedini čuvar vlastite časti. Zvuči pomalo neverovatno, da ovako nešto danas postoji. Pogledajte:https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2017&mm=04&dd=29&nav_id=1255428

Kupci vrlo lepo reaguju na Draganov gest i do sada niko nije uzeo brašno a da nije platio. Plemeniti mlinar je objavio knjigu utisaka pod nazivom Život i poverenje se samo jednom gube. U toj knjizi ima oko 600 kupaca sa svih kontinenata i svi se slažu u jednom, da ovako nešto ne postoji nigde u svetu!

Prava domaća proja

Kada smo nabavili pravo kukuruzno brašno, mleveno sa ljubavlju, u jedinstvu prirode i čoveka, možemo da pripremimo pravu domaću proju.

Sastojci:

  • 500 g krupno mlevenog kukuruznog brašna – belog
  • 250 ml mlake vode ili kisele vode
  • prstohvat soli
  • mast ili ulje za podmazivanje

Priprema:

U brašno sipati mlaku vodu ili još bolje kiselu vodu i dodati malo soli. Masa treba da je nešto gušća od testa za palačinke. Sve to varjačom izmešati i sipati u tepsiju podmazanu mašću ili uljem. Peći na na 220 stepeni, oko 20-25 minuta, odnosno dok se na površini ne uhvati tamnosmeđa korica. Ispečenu proju prekriti kuhinjskom krpom i ostaviti da se prohladi.

Ohlađenu proju iseći po želji, na kocke, trouglove i služiti umesto hleba. Odlično ide uz sarmu, podvarak, prokule, punjene paprike ili uz domaći sir i kajmak.

Prijatno!

Fotografije: Agromedija i Vikimedija

Priredila: Rada Sević

Povezane objave

One Thought to “Priča o domaćoj proji i autentičnim srpskim vodenicama