Подсећање на великане – Љубомир П. Ненадовић, омиљени српски путописац

Ljubini dani

У Ваљеву је крајем прошле године отворен Музеј завичајних писаца, у коме су место нашли великани који су постали важан део српске историје и културе. Међу великанима који симболизују и снажно истичу трајну вредност културно-историјског наслеђа ваљевског краја, своје место је нашао и Љубомир П. Ненадовић.

“Још једном је Ваљево везало своју судбину за судбину своје културе. Ко зна ко ће још све овде наћи место. Верујем да ће и други градови Србије да се сете својих стваралаца, а да је Ваљево можда однело примат по снажном и великом темељу који чине прота Матија и његов син Љуба, са њиховом бранковачком земљакињом Десанком Максимовић. Са тих темеља је очигледно лакше градити, као што ће се и са ових који су данас постављени будући млади Ваљевци имати на шта ослонити и чему се надати”, на отварању Музеја казао је aкадемик Матија Бећковић.

Подсећам да се не заборави! 

Представљам вам Љубу Ненадовића, оца српског путописа и песника.

Љубомир Ненадовић – биографија

ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ (Бранковина, 14.11.1826 — Ваљево, 21.01.1895)

Песник и путописац Љубомир Ненадовић рођен је у једној од најугледнијих породица у Србији, у Бранковини код Ваљева, 14. новембра 1826. године. Син је чувеног војводе из Првог српског устанка, првог дипломате Kарађорђевог и писца Мемоара, проте Матеје Ненадовића и унук оборкнеза Алексе, којег су дахије погубиле у сечи српских кнезова почетком 1804. године.

Ненадовић је често поређен са Доситејем. Његово је место, сматрао је Љубомир Недић, “покрај Доситеја, иза њега, одмах после њега”. Ненадовић је настављач Доситејеве традиције по свему што је учинио за српску просвету и културу.

Гимназију и прву годину Лицеја завршио је у Београду, потом од 1844. до 1848. студира философију и књижевност на универзитетима у Прагу, Берлину, Хајделбергу, Женеви и Паризу, а у време школских распуста путује по европским земљама. Припада првом нараштају младих Срба који су се школовали у иностранству.

Завршивши студије, Ненадовић се враћа у Србију, где ради као професор Лицеја у Београду. У периоду од 1851. до 1857. службује у министарствима просвете и унутрашњих дела. Године 1858. постављен је за секретара Српског посланства у Цариграду.

Од 1859. до 1868. био је начелник Министарства просвете, кад је затражио пензију и повукао се у Бранковину.

Foto: Bašta Balkana

Године 1850. покренуо је лист Шумадинка, који с прекидима излази до 1857, јер је често забрањиван. У листу Ненадовић објављује своје прве путописе, који су настали спонтано и без књижевних претензија, после путовања у току 1850. и 1851. по Србији, Немачкој, Белгији, Енглеској и Италији.

Ненадовић и Његош

Приликом путовања Италијом, 1851, сусрео се и зближио с Његошем, о чему је оставио драгоцено сведочанство у својим Писмима из Италије. Ненадовић је био опчињен Црном Гором и двапут је у њој боравио: први пут 1853. и други пут, знатно дуже, 1874-1875.

Написао је велики број дидактичких, рефлексивних и родољубивих песама, од тога неколико дужих по угледу на Шилерово “Звоно”. Писао је поучне приче за народ и басне, због чега је често поређен са Доситејем. Превео је две књиге са француског од А. Диме оца и А. Мињеа.

После смрти свога оца, проте Матеје, објавио је његове Мемоаре, једно од најбољих дела српскe мемоарске прозе, али и драгоцено историјско сведочанство о збивањима у Kарађорђевој устаничкој Србији, у којима је породица Ненадовић имала значајну улогу.

Ненадовић је почео да пише песме кад и Бранко Радичевић, 1843, и писао их је готово до краја живота. Без обзира што се огледао у разним књижевним жанровима, себе је сматрао песником. За њега је певање исто што и живљење, изједначавао је живот са песничким стварањем. Његова поезија је његова животна и духовна биографија. Све што је мислио, желео, видео, он је о томе и писао. Подједнако о свакодневним, малим стварима и оним великим, или вечним.

Поглед на поезију и њен утицај на човечанство

Прве песничке књиге, Песме и спев Словенска вила, објавио је 1849. године. Ненадовић је писао лако, мењајући жанрове и клишеа. Од његових дугих поема (Словенска вила) и стихованих приповедака (“Дојчиновић Војин” и “Бегунци”) издвајају се стиховане басне, оригиналне или парафразе старијих и нових баснописаца, као и хумористичке и сатиричне поеме, песме и епиграми.

Године 1889. одржао је академску беседу “Поглед на поезију и њен утицај на човечанство” у којој је истакао, као доминантну димензију, етички значај поезије. Kао приповедач, песник, хумориста и бритки сатиричар, као дечји писац и путописац, Ненадовић је заиста био један од најчитанијих и најпопуларнијих писаца српског романтизма, по много чему близак Змају.

Oмиљени српски путописац

Foto: Vikipedija

Премда је себе сматрао песником, најзначајнија Ненадовићева књижевна дела су путописи, што је тек накнадно схваћено. Први путописи, Један дан из путовања мог по Србији 1845. године и Путовања по Прајској и по острву Ригену, објављени су 1850. Следе Писма из Швајцарске (писана 1847, објављена 1852. и 1855), Писма из Италије (писана 1851, објављена под насловом Владика Црногорски у Италији год. 1868. и 1869), Писма из Немачке (1870), Писма са Цетиња или О Црногорцима (1889).

Већина Ненадовићевих путописа је занимљива за читање, одликује се духовитошћу, ведрином, лепим и складним стилом и осећањем за слободу и правду. Посебно се издвајају Писма из Немачке, како својом књижевном вредношћу тако и једном новом димензијом, која није била својствена млађем Ненадовићу.

Писма из Немачке одражавају душевно стање већ болесног и разочараног човека, испуњеног осећањем празнине, усамљености и бесмислености модерног живота на прелазу из XIX у XX век. Туробна пишчева осећања сигурно су последица тешких политичких прилика у Србији после атентата на кнеза Михаила и неприлика у којима се налазила и породица Ненадовић.

Умро је у родној Бранковини почетком 1895. године.

Извор: Слободан Ракитић, Антологија поезије српског романтизма

У Љубину част, ваљевска библиотека организује Љубине дане, у оквиру коjих се додељује Награда Љубомир П. Ненадовић, за најбољи путопис на српском језику објављен у претходној години.

Лепе чланке о Љуби Ненадовићу, можете прочитати на: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=797.0

О Љуби Ненадовићу пише и изванредни Марио Лигуори у књизи Напуљ у српским путописима од 1851. до 1899. године или Vedi Napoli e poi muori.

О чудном путу књиге Писма из Италије можете прочитати на: https://www.bastabalkana.com/2017/08/kako-je-ljuba-nenadovic-umesto-para-doneo-knjigu-pisma-iz-italije/

Приредила: Рада Севић 

 

One of the greats – Ljubomir P. Nenadović, the favorite Serbian travel writer

The Local Writers Museum honoring many great Serbian writers was opened towards the end of last year in Valjevo. Ljubomir P. Nenadović found his place among the greats who symbolize and emphasize the lasting value of cultural and historical heritage of Valjevo district.

“Once again, Valjevo tied its destiny to the destiny of its culture. Who knows who else will find their place here. I believe that other cities in Serbia will remember their writers, and that Valjevo perhaps has a lead thanks to archpriest Mateja and his son Ljuba, as well as their fellow countrywoman Desanka Maksimović. It is obviously easier to build on such foundations, and young people from Valjevo will also have a place to start and something to hope for thanks to these foundations formed today”, said the academician Matija Bećković at the opening of the Museum.

I present Ljuba Nenadović, the father of Serbian travelogues and a poet who should not be forgotten.

Ljubomir Nenadović – biography

LJUBA NENADOVIĆ (Brankovina, 14th November 1826 — Valjevo, 21st January1895)

The poet and travel writer Ljubomir Nenadović was born in one of the most respected families in Serbia, in Brankovina near Valjevo on November 14th, 1826. He was the son of the well-known leader form the First Serbian Uprising, Karađorđe’s first diplomat and the writer of Memoirs, archpriest Mateja Nenadović, and the grandson of duke Aleksa, slaughtered by the Turkish soldiers in the beginning of 1804.

Nenadović is often compared with Dositej.  His place is, according to Ljubomir Nedić, “next to Dositej, behind him, right after him”. Nenadović continued Dositej’s tradition by contributing greatly to Serbian education and culture.

He finished high school and the first year of Lyceum in Belgrade, then in the period from 1844 to 1848 he studied philosophy and literature at universities in Prague, Berlin, Heidelberg, Geneva and Paris, travelling all around Europe during school breaks. He belongs to the first generation of young Serbs who were educated abroad.

Having finished his studies, Nenadović returned to Serbia, where he worked as a Lyceum professor in Belgrade. From 1851 to 1857 he worked for the Ministry of Education and Internal Affairs. In 1858 he was appointed the secretary of Serbian legation in Istanbul.

From 1859 to 1868 he was the head of the Ministry of Education. After that he retired and went to live in Brankovina.

In 1850 he founded the literary review Šumadinka which came out intermittently until 1857, because it used to be banned rather often. In this review Nenadović published his first travelogues which were created spontaneously and with no literary ambitions following his trips around Serbia, Germany, Belgium, England and Italy in 1850 and 1851.

Nenadović and Njegoš

During his trip to Italy in 1851 he encountered Njegoš and the two became close; Nenadović wrote about this in his Letters from Italy. Nenadović was fascinated by Montenegro and stayed there on two occasions: in 1853 and for a longer period 1874-1875.

He wrote numerous didactic, reflective and patriotic poems, a few of which are longer and written under the influence of Schiller’s “The Song of the Bell”. He wrote didactic short stories and fables, which is why he is often compared with Dositej. He translated two books from French by A. Dumas père and A. Mignet. 

Following his father Mateja’s death, he published his Memoirs, one of the best works of Serbian memoir prose, as well as a precious historical testimony about the events in Karađorđe’s Serbia in which the Nenadović family had a significant role.

Nenadović started writing poems the same year as Branko Radičević, 1843, and he wrote them almost until his death. And even though he tried his hand at numerous literary genres, he thought of himself as a poet. For him writing poems meant living a full life, being alive meant creating. His poems are his biography and spiritual heritage. He wrote about everything he thought about, everything he wanted or saw. About trivial, little things, but also about important, eternal ones.

Poetry and its influence

His first book of poetry, Poems and canto Slovenska vila, he published in 1849. Nenadović wrote effortlessly, switching between genres and clichés. His best works include the long poem (Slovenska vila) and the short stories in verse (“Dojčinović Vojin” and “Begunci”), then fables in verse, original or paraphrased, as well as humorous and satirical poems and epigrams.

In 1890 he gave an academic speech on poetry and its influence on people in which he emphasized the ethical importance of poetry. As a storyteller, poet, humorist and satirist, a children’s writer and travel writer, Nenadović was indeed one of the most important and the most popular writers of Serbian Romanticism, in many ways similar to Zmaj.

Favorite Serbian travel writer

Even though he considered himself a poet, his most important literary works are travelogues, which was realized only later. His first travelogue, One day from my trip around Serbia in 1845 and Travelling around Prajska and Rügen Island were published in 1850. Follow Letters from Switzerland (written in 1847, published in 1852 and 1855), Letters from Italy (written in 1851, published as Montenegrin Bishop in Italy in 1868 and 1869), Letters from Germany (1870), Letters from Cetinje or On Montenegrins (1889).

The majority of Nenadović’s travelogues are interesting to read, they are witty and light, his style is very nice, and his work also shows a sense of freedom and justice. Letters from Germany are of particular importance regarding both their literary value and a new dimension not characteristic of younger Nenadović.

Letters from Germany reflect a state of mind of an already ill and disappointed man, feeling emptiness, loneliness and absurdity of modern life at the turn of the century. His gloomy feelings must be the consequence of a difficult political situation in Serbia after the assassination of Prince Mihailo and the troubles the Nenadović family ran into.

He died in 1895 in Brankovina where he was born.

Source: Slobodan Rakitić, Serbian Romantic Poetry: An Anthology

Honoring Ljuba, the Valjevo library organizes Ljuba’s days and awards the Ljubomir P. Nenadović Prize for the best travelogue in Serbian published in the previous year.

You can read interesting articles on Ljuba Nenadović here: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=797.0

Exceptional Mario Liguori also wrote about Ljuba in his Naples in Serbian Travelogues 1851-189 or Vedi Napoli e poi muori.

You can read more about Letters from Italy here: https://www.bastabalkana.com/2017/08/kako-je-ljuba-nenadovic-umesto-para-doneo-knjigu-pisma-iz-italije/

Author: Rada Sević

Translation: Marija Đurđević