Почаст прецима: 100 година од краја Првог светског рата

Као почаст прецима: 100 година од краја Првог светског рата, Удружење „Отаџбина памти“ организовало је дирљив поход на Кајмакчалан.

Централна прослава стогодишњице од завршетка Првог светског рата

Централна прослава стогодишњице од завршетка Првог светског рата биће одржана данас у Паризу.

 

Кулминација недеље комеморација је данас када ће минут ћутања симболично бити одржан у 11 часова – у време када је примирје потписано.

Обележавање сто година од краја Првог светског рата у Париз је довело сто делегација и чак 70 председника држава и премијера. Међу њима је и српски председник Александар Вучић који ће током вечери бити гост свечаног коктела који у музеју Орсеј приређује француски председник Емануел Макрон.

Храбра српска војска

Српска војска је војeвала бројне битке а једна од значајнијих је и битка на Кајмакчалану. Дедови многих од нас оставили су трагове своје крви и животе на највишем врху планине Ниџе, који се налази на граници Македоније према Грчкој.

Ако заронимо у времеплов, 12. септембра 1916. године, на Кајмакчалану је у Првом светском рату отпочела офанзива српске војске против Бугара и Немаца.

У огорченим борбама врх планине Ниџе више пута је прелазио из руке у руку, да би Дринска дивизија, ојачана пуковима Дунавске дивизије, у страховитом налету коначно овладала Кајмакчланом 3. октобра 1916. године, што је била прва победа српске војске после трагичног повлачења до обала Јонског и Јадранског мора.

На жалост број српских жртава био је огроман. У част овако великом догађају група од 150 ентузијаста, авантуриста и оних који негују здрав патриотизам према својој земљи посетила је обронке ове планине. Већина је повела своје породице и малу децу како би одала почаст палим борцима, међу којима су многи били и њихови преци.

Удружење „Отаџбина памти“ организовало је ове године поход на Кајмакчалан у мало необичном саставу – породично.

Иако се знатно разликују у занимањима и преокупацијама, чланови су увидели да деле неке традиционалне вредности, али и да су генерација која живи тачно 100 година од Великог рата, што им је дало прилику да обележе јубилеј онако како њихови преци заслужују.

Деца, глумци и застава

Писац редова у наставку је наш познати ИТ стручњак Драган Томић, директор Мајкрософт Развојног центра у Србији који се после дугог времена вратио из Америке а тај повратак је означио и његов повратак својим коренима.

Кренули смо са 2.000 метара надморске висине, а успон до врха, 2.500 метара надморске висине је дугачак око пет километара. Стаза није компликована и то није дугачка деоница, али на тој надморској висини ваздух је проређен и било каква физичка активност је знатно отежана.

Кад смо стигли на врх јако брзо смо направили камп на месту на коме смо планирали. Поента је била да пољана буде равна и да буде на територији Грчке. План је био да поставимо амфитеатар за планиране активности.

Тренутак који је код мене изазвао сузе био је када сам видео како су се деца јако брзо растрчала у потрази за игром. Један од родитеља је донео дрвене реплике оружја и одржао је деци војну обуку. Деца су се играла рата по рововима који стоје ту већ 100 година. Јуришали су, носили оружје, скривали се…а у свакој њиховој акцији неко од деце је носио нашу заставу.

Са нама је кренуло и троје деце глумаца, чији је задатак био да кроз монологе и песму на прави начин дочарају величину догађаја. Тренутак који ћу памтити било је извођење песме „Тамо далеко“. Ја нисам био у амфитеатру у том моменту, али чим је мелодија почела, мени је кренула суза радосница. После 100 година, опет смо на врху, заједно (млади и старији), уједињени и јаки.

Најбоља лекција историје

Емина Живковић, професорка историје допринела је целој манифестацији на велики начин. Прича, емоција, детаљи и само окружење (природни амфитеатар испод капеле) допринели су јединственом осећају. Прва лекција из историје почела је са самим контекстом, стањем у Србији после балканских ратова, а завршила се Кајмакчаланском битком.

                                                itbasjsjdfdf

Идеја лекције била је да се деца приближе материји, али оно што смо видели било је нешто сасвим другачије. Деца су седела цео сат непомична, а одрасли су се полако укључили у дискусију тако да су и они и деца имали коментаре и питања.

Култура дискусије није јача страна нашем народу, али оно што смо видели на Кајмакчалану за време часа историје је била слика која се не виђа често код нас.

Кроз дискусију и понуђена размишљања на месту где су се водиле најтеже борбе, сви смо научили нешто, али и емотивно осетили бол и борбу наших прадедова.

Лекција историје је у мени изазвала сузу радосницу. Наизглед, група људи која не дели заједничке црте а у исто време је потпуно хомегена, јер свима нама су баш ту, на том месту пре 100 година корачали наши прадедови.

Сусрет са планинарима

Петак је био дан када смо планинарили до врха Мало Ниџе. Од Кајмакчалана до тамо и назад има око 16 километара. Хтели смо да са тог врха видимо планину Сокол и Добро Поље, места где су се водиле најкрвавије борбе.

Обавили смо нашу мисију, а уз пут смо имали лекцију из ботанике и поред зидова болнице Арчибалда Рајса још једну лекцију из историје.

Неколико сати након нашег повратка у камп једно од деце је приметило планинаре, како се приближавају Кајмакчалану. Њих 50 у два реда по 25 су се кретали доста брзо ка коначном циљу, односно ка Капији слободе (Кајмакчалану). На врху се скупила група родитеља и деце која је чекала екипу планинара са заставама у рукама.

У том моменту, деца пуна енергије (њих тројица) одлучили су да потрче ка планинарима. Узели су две заставе и отрчали су низ планину. Планинари су стали да дочекају децу која су срећно трчала ка њима. Ми који смо били на литици смо сви пустили сузу радосницу, а после смо кроз разговор сазнали и да су и планинари били дирнути.

Након тога екипа планинара дошла је са иконом која је прешла цели пут и која је онда постављена на врху у капели на Кајмакчалану.

Помен  јунацима

 У суботу ујутро смо сви отишли на помен у капелу, деца, родитељи и планинари. Било је магловито време, практично се ништа није видело. Али, како је време пролазило и како се црквена песма чула, тако су се полако и склањали облаци.

На самом крају, у тренутку кад је свештеник објашњавао дужину воза натовареног крвљу свих који су изгинули у Првом светском рату, сви облаци су нестали. Испред нас се у даљини видела отаџбина, а иза нас камп са 100 шатора. Оно што смо хтели то смо и урадили: на достојанствен начин смо одали пошту нашим прецима.

Овај моменат је код мене изазвао сузу која је у првом моменту била горка. Мислим да су наши преци заслужили више од нас. Наши преци су заслужили јачу, поноснију и спремнију земљу.

Али, неколико минута касније, та горка суза се брзо претворила у сузу радосницу. Са нама су била деца и родитељи који су показали истрајност и посвећеност. Пламен наших предака, та енергија и љубав и даље горе, само је потребно тај пламен мало распламсати и земља ће опет бити у сигурним рукама.

                                                     decapamti

 Силазак са Кајмакчалана

Договор пред полазак је био да сви учесници понесу гломазне и лагане ствари како би се смањио број кругова које теренска возила морала да праве. Сви су се одазвали, тако да смо успели да спустимо сву опрему уз само три круга теренским возилима.

Силазак са Кајмакчалана је био величанствен на више начина. Цела група је била насмејана и сигурним кораком је кренула обронцима Кајмакчалана, ка ски центру Ворас.

Лепо је видети дугачку колону малишана и родитеља, а мени се чинило да су сви учесници крочили низ стазу сигурније јер су били богатији и повезанији са нашим прецима. Иза свих нас је славна и јуначка прошлост па самим тим имамо свако право да ходамо усправљени и поносни.

Завршна реч

 За мене је низ активности на Кајмакчалану била једна од најлепших манифестација у којој сам учествовао у животу. Био сам на специјалном месту у кругу најбољих пријатеља. Заједно смо поделили осећања која се тешко могу описати речима.

Сви учесници акције су били изванредни – свако у свом домену. Сви су у сваком тренутку били спремни да помогну како год могу. У тих неколико дана смо оставили своје различитости по страни и концентрисали смо се на јединство и заједнички рад.

Направили смо много позитивне енергије и полета, а најбитније је да „Отаџбина памти“ своје прадедове.

Извор: Кућа добрих вести

Povezane objave