Овчарско-кабларска клисура – џин који чува ћирилицу

Овчарско-кабларска клисура је за мене џин, не само због својих планина, него и величином онога што чува.

Видећете, када у њу улазите као да се отвара, а окрените се када је напуштате, имаћете утисак као да је затворила врата. Права чуварка…

Између Овчара и Каблара

Стешњена између Овчара и Каблара, који нису високи али су доминантни сваки на свој начин, клисура се појављује изненада и намах осетите као да сте заробљени – у једну причу која је ван времена, снажна, иако тиха, мирна, некако помирена у супротностима. Овчар је сав заобљен, делује питомо, потпуно прекривен шумом, па се и не примећује да је виши од стеновитог и робусног Каблара.

Мало је крајева из којих носим такве утиске, колико год пута да дођем. Не одлазим никад срећна, али одлазим мирна, сваки пут са новим одговорима. Интересантно, често ме тамо дочека киша, а испрати сунце, па имам утисак као да сам положила испит, пред планинама, оним што је изнад нас, а највише пред самом собом.

Тако некако делује клисура, ухвати вас у теснац, натера да се суочите са собом и пусти тек кад је сигурна да сте научили. Нигде ме више кише није поквасило и мање ми сметала.

Висећи мост

Од магистрале до планинарског дома можете преко висећег моста. Сигуран је, мада климав и са рупама међу даскама, али то се и очекује од једног таквог моста, зар не, иначе каква би то авантура била! Некад га пређем без проблема, а некад ми задрхте ноге, па ми дође као мерило тренутне храбрости.

Кад смо код храбрости…

Једном приликом, таман што сам прешла мост, сва поносна на себе, гледам са обале људе како се укрцавају на скелу без ограда, поседали на клупице, смеју се, причају са свештеником и међусобно, очигледно спремни за обилазак манастира уз Западну Мораву, испловише као да су на најсигурнијем броду на свету.

То је снага и храброст вере, сваке вере, у бога, у људе, у љубав, и што је најважније – у саме себе.

Џин који чува ћирилицу

Млади монах је примио цедуљу са именима која ће се споменути током молитве. Жена је стидљиво упитала да ли је све у реду. За тренутак му је било непријатно, кратко је удахнуо, мало стиснуо усне, а онда благо рекао: Све је у реду, него требало је ћирилицом. Хајмо сада заједно да препишемо

Ова сцена из манастира Преображење, одакле почиње стаза до врха Овчара, разнежила ме је до суза, шта друго очекивати од професорке српског. Подигла сам поглед ка Каблару, право ка испосници Светог Саве и помислила како је сигурно наше писмо када га такав горостас чува.

Говоре људи о строгости овчарско-кабларских манастира наспрам благости и ведрине фрушкогорских. Како би и могло другачије бити, када су никли међу стенама и усецима, раздељени падинама и Западном Моравом коју скоро увек затекнем у тамним бојама. Манастири чак ублажавају клисуру, шире је некако, упитомљују својим цветним вртовима, уређеношћу, топлином.

Овчарско-кабларски манастири

Како уђете на капију манастира Сретење осетите да сте добродошли. Два пута сам тамо нашла спас од велике кише. Добродошлица сестара укључује чак и колаче, једном сам пробала посне, други пут обичне, једнако су били укусни. Из Сретења понесем обавезно мелем од прополиса и најбоље купиново вино које сам икада пробала.

Од Сретења до врха Овчара требаће вам можда око сат времена (нисам поуздана када је време у питању, уопште не памтим време и километражу, само видике и утиске), кроз шуму, на крају треба савладати тек понеки камен, али погледи који вас дочекају вредни су сваког труда.

Први видиковац гледа на меандре Западне Мораве, а други, пространији, на Каблар и околне планине.

Вратите се стазом која води поред манастира Свете Тројице, да бисте осетили магију Овчара у пуном замаху. Овај део планине има нешто бајковито у себи, завијутке који вас уводе у скривене делове шуме, изворе и потоке, густе шапутаве крошње…

Овчар је доброта, у правом смислу те речи, тако сваки пут доживим ову планину и радујем јој се бескрајно.

Доминантни Каблар

Одакле год да погледате са Овчара видите Каблар, па сам једва чекала да чујем и његову причу из прве руке.

Каблар је са својим стенама доминантан. Споља гледано делује да ће га бити тешко освојити, али као и све у животу, има и он заобилазне путеве којима се на лакши начин може стићи до врха.

Попела сам се на Каблар у току републичке планинарске акције коју је организовало ПСД “Железничар” из Београда и то је један посебан доживљај, јер дођу стотине планинара из целе Србије. Уживање ми је да слушам различите дијалекте и препознајем типичне узречице за поједине крајеве.

Некоме не прија таква гужва на стази, а мене радују ситуације када и најмлађи и најстарији планинари имају прилику да шетају, јер знају да ће се ићи полако и да је ту читава чета другова спремних да им помогну ако наиђе нека препрека.

Сам пут до врха је прича за себе и колико год пута да се пењете на исту планину увек је другачије, јер као што никад иста вода не тече Моравом, тако ни ви који се пењете нисте исти. Или као кад се поново чита већ позната књига, сваки пут откријете нешто ново, и о себи и о књизи.

Каблар има предиван врх, стеновит, са широким погледом на меандре Западне Мораве и шумовити Овчар. Уживајте на видиковцу, постављена је широка платформа, тако да можете упијати призоре до миле воље, а и направити добре фотографије, под условом да је ведро.

Бањски поток

Једно од места која обавезно треба обићи јесте Бањски поток. Пратите путоказе из Овчар бање и стићи ћете врло брзо у оазу чудесне лепоте од стена и воде. За моје очи нема радоснијег призора него када на јави препознам призоре из књига фантастике.

Ово ни највештији мајстори специјалних ефеката не могу овако да удесе, природа је моћнија од сваког људског знања и крајње непредвидива.

Оваква чуда по правилу се указују изненада, неочекивано, трагате, трагате и онда одједном пред вама искрсне предео који вас остави без даха, такве лепоте заустављају мисли и чине да осетите велико страхопоштовање.

Хук воде преко камена, клокотање у теснацу, изнад се чују звуци шуме… само виле недостају, русалке и шумски духови. А можда и јесу ту, само их ми не видимо…

Света места – српска  Света Гора

Овчарско-кабларска клисура сада има 10 манастира, међу којима и Благовештење у коме се замонашио патријарх Павле. Постоји мало строжи кодекс облачења за посетиоце, а ви даме, уколико заборавите да понесете своје сукње, можете позајмити на улазу.

Сви гости су добродошли, а монаси и монахиње увек спремни да вам испричају причу о својој кући и одговоре на ваша питања.

У клисури се налази и пећина Кађеница, за коју је везана мучна прича о страдању људи који нису хтели да се предају Турцима. Десило се то током Хаџи Проданове буне 1814. Турци су открили њихово скровиште и запалили испред пећине ватру од свежег лишћа и грања како би их димом натерали да изађу.

Нису хтели да се предају, угушио их је густ дим (кад), па одатле и назив Кађеница. Међу страдалима су била углавном деца, жене и старији…

Овчарско-кабларска клисура је за мене џин, не само због својих планина, него и величином онога што чува. Видећете, када у њу улазите као да се отвара, а окрените се када је напуштате, имаћете утисак као да је затворила врата. Права чуварка…

Аутор: Бранка Тарбук

Povezane objave

Leave a Comment