Манастир Рача – место где сам заволела и књигу и варјачу 

Почиње Ускршњи пост, па сам пожелела да са вама поделим рецепт за најукуснију сарму коју сам икада пробала. Али…није то обичан рецепт. Прича о посној сарми води ме у моје детињство, у тврђаву писмености, манастир Рачу код Бајине Баште, на прво причешће којег се сећам.

Чудесни манастир Рача

Манастир Рача налази се у подножју прелепе планине Таре, на десној обали речице Рача, притоке Дрине. Посвећен је Христовом Вазнесењу. Задужбина је краља Драгутина Немањића из 13. века, чије се свете мошти (део моштију) чувају овде, захваљујући ангажовању патријарха Павла. Наш благи и скромни патријарх је у овом манастиру био монах шест година. Ова богомоља и духовни центар, поред очувања вере, кроз историју, посебно у тешким временима, имала је значајну улогу у очувању српског језика, писмености и књижевности.

Са вољеним бакама и кумом на причешће

На причешћа сам ишла са мојим вољенима, покојним бакама и кумом. Стигле смо у предвечерје и у манастиру смо остале на конаку и вечери. Тек сам кренула у школу и моја бака је баш овде желела да ме доведе на причешће. Да ми истовремено приближи духовност и писменост.

Као и свако радознало дете, упијала сам приче о настанку светиње, о њеној улози у очувању српске писмености и књижевности. О борби за веру, духовност, очување језика и културе. Разумела сам то на неки свој начин, својствен искреном дечјем срцу.

Легенда о настанку манастира каже да су Срби добили дозволу од Турака за изградњу богомоље која ће бити величине воловске коже. Довитљиви Срби су се снашли, па ту исту кожу исекли на што тање комадиће и развукли, тако да су темељи манастира постављени на много већем простору него што су Турци очекивали. Но, чињеница је да су се уклопили у договорену величину воловске коже.

Током своје бурне историје храм је неколико пута спаљиван, монаси прогањани, убијани, али никада нису одустајали. Уче нас пожртвованости и истрајности.

Питала сам се колики напор и труд је уложен у преписивање књига и докумената, уз слабу и нејасну светлост свећа. И шта су све гушчија пера и мастило забележили. Чувена рачанска, преписивачка школа. Оставштина за будућа поколења, вредан и племенит подухват. Чувар идентитета заједнице.

Какву улогу писменост и просвећеност имају за један народ? Има ли народа без језика, без културе, без идентитета? Понекад се постидим колико заборављам правописна правила, колико грешим у граматици, колико се понекад варварски односим према језику. Знам, непрекидна је то борба, пре свега са самим собом.

Сећам се приче о несвакидашњем подвигу игумана Платона и монаха овог узвишеног манастира који су успели да током Другог светског рата сачувају Мирослављево јеванђеље. Овај највећи и најзначајнији симбол српске писмености данас се чува у Народном музеју у Београду.

Лекције о вредностима

Моје мудре и племените баке су знале да одаберу прави начин на који дете да заволи књигу и школу. Хвала им. Питам се колико смо ми данас свесни наше традиције? Умемо ли деци и младима да приближимо праве вредности?

Чим се крочи у манастир осети се истинска атмосфера вере, наде, љубави, гостопримства. Традиција налаже да у српским манастирима ходочасници и гости преноће у конаку. Увек ће вас срдачно понудити укусним оброком и поделити храну са вама. Искрено, од срца. Смисао је у дељењу, солидарности са ближњима, али и непознатима. То је традиција којој су ме учили као дете, а што сам осетила и искусила и овде, у овом неисквареном кутку, оази мира и духовности. Једном од најзначајнијих места српске прошлости.

Сећам се… Сви смо се окупили у манастирској трпезарији. Монахиње су са пуно стрпљења и љубави износиле припремљену храну. Како је био пост, на трпези се нашла посна храна. Сви смо устали и почела је молитва, захвалност Богу на даровима, а потом је отпочела вечера у тишини. У ваздуху се осећало присуство благодати, милости, унутрашњег мира и пуноће живота…

Посна сарма – симбол љубави и захвалности на божјим даровима и храни

И дан-данас, посна сарма ми замирише на манастирску вечеру, на босиљак, на тамјан и мирту, на љубав, захвалност на божјим даровима и храни. Буди носталгију и лепа, драгоцена осећања у мени.

Не знам да ли због молитве, осећаја заштићености, топле атмосфере, фантастичог укуса… Никада ми посна сарма, ни купус, нису били укуснији. Вероватно због свега помало. И због свега тога, подједнако заволех и књигу и варјачу.

Данас је започео Ускршњи пост, желим да, уз причу, са вама поделим и рецепт за посну сарму. Пријатно!

Посна сарма рецепт:

Фил:

  • 1 струк празилука или 1 главица црног лука
  • 1 шаргарепа
  • 2-3 кашике уља
  • 80 г пиринча
  • 70 г сојиних пахуљица (може и микс пахуљица: овсених, ражених, јечмених)
  • мало бибера
  • 1 кашичица млевене зачинске паприке
  • 1 кашичица млевеног сушеног поврћа
  • соли по укусу

За сарму:

  • 10 већих листова киселог купуса (или 20 малих)sarma
  • 2-3 листа ловора
  • по укусу млевене зачинске паприке
  • 0,6 дл уља
  • још 3-4 листа киселог купуса за подлогу и покривање сарме
  • по потреби воде
  • по укусу црвене суве паприке или 3-4 комада димљене рибе (шарана)

За запршку:

  • мало уља
  • кашика брашна
  • кашичица алеве паприке

Припрема:

На уљу лагано пропржити исецкани празилук или црни лук. Додати пиринач, сојине пахуљице (које су претходно кратко прокуване, охлађене и процеђене), ситно сецкану или рендану шаргарепу и зачине. Све саставити, пржити 5-10 минута, па скинути са ватре да се охлади.

Листове киселог купуса испрати под млазом воде и одстранити им задебљали део.

На сваки лист купуса ставити фил, преклопити и пажљиво уролати сарму. Поновити поступак док се листови и фил не потроше.

Замотане сарме ређати у дубљи суд подмазан уљем, на чије смо дно раширили листове купуса. Сарме ређати једну поред друге, чврсто збијене, у неколико редова. Између сармица убацити лист-два ловора и три-четири суве црвене паприке или димљену рибу, најбоље шарана.

Прелити сарму хладном водом и кувати на тихој ватри око 3-4 часа.

У тигању направити запршку од уља, кашике брашна и једне кашичице алеве паприке, прелити њоме сарму, поклопити шерпу и оставити да ври још око пола часа. Посна сарма је укуснија ако се кува на шпорету на дрва, чувеном смедеревцу.

Свеједно је да ли ћете за припрему посне сарме користити овај рецепт или неки други. Да ли ћете уместо купуса пунити паприке, свеже или сушене или пак парадајз паприке… Да ли ћете у фил додати сојине, ражене, овсене, јечмене или микс пахуљица, питање је укуса. Најважније је да се припрема уз пуно љубави и захвалности, што и јесте симбол поста.

Овде је умесно подсетити се речи Светог владике Николаја Велимировића: Залуд уста пуна молитве, ако је срце празно.

И Светог Василија који опомиње: Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела.

О чудесном манастиру Рача можете прочитати више на: http://manastiriusrbiji.com/manastir-raca/

Фотографије: Викимедија

Приредила: Рада Севић

Povezane objave