Лепа Немица Лујза Мишић – хероина и животна сапутница славног војводе Мишића

Лујза Мишић била је изузетна личност, хероина која се зарад љубави одрекла свега, само да би била уз човека свог живота, славног војводу Живојина Мишића.

Познати београдски предузимач, иначе рођени Немац, Фридрих Крикнер, градио је хотел “Старо здање у Аранђеловцу. Варош, а нарочито околина, много су му се допали, па је купио имање и саградио летњиковац. У лето 1881. године, у Аранђеловцу је са родитељима летовала и њихова шеснаестогодишња ћерка Лујза.

Љубав на први поглед

Истовремено, батаљон у коме је био млади потпоручник Живојин Мишић био је на вежби у околини града. Аранђеловчани су у Кнежевој сали хотела “Старо здање” приредили бал за официре. На балу, са мајком и оцем, нашла се и лепа Лујза.

Чим је оркестар засвирао музику за игру, млади потпоручник Мишић пришао је Крикнеровима, дубоко се поклонио и замолио за дозволу да игра са Лујзом. Девојка је, кажу, невољно устала, а судећи по изразу лица, ни родитељи нису били баш одушевљени каваљером. Али, те летње ноћи догодило се не само познанство ово двоје младих, него и – љубав на први поглед.

Лујза Крикнер рођена је 1865. године у Београду. Упркос ставу својих родитеља, постала је супруга српског официра. Њени родитељи били су против овога брака, наводећи аргументе да је млади Мишић сељачки син, да су плате поручника мале, а војнички живот осуђен на непрестано сељакање.

Ипак, кључни аргумент био је да је млади пар различите вере. Породица Крикнер припадала је реформаторској цркви, а млади поручник је био православне вере. Упркос противљењу родитеља, Лујза је побегла за Живојина, а њени родитељи одбили су да дају мираз. Лујза и Живојин Мишић венчали су се 30. октобра 1884. године у Вазнесењској цркви у Београду.

И тако је млада и лепа Немица Лујза постала супруга српског официра. Узела је и његово презиме. Био је то, кажу, веома срећан брак. Родила му је шесторо деце, три сина – Радована, Александра и Војислава и три ћерке – Елеонору, Олгу и Анђелију. Али, мало времена су имали да уживају у породичној срећи.

PENTACON DIGITAL CAMERA

Храбра Лујза дели судбину своје нове домовине – Србије

Живојин, а касније и синови, ишли су из рата у рат, из боја у бој: Турски, Балкански, Први светски рат. Лујза је делила њихову судбину и судбину своје нове домовине – Србије. Крајем 1915. године повлачи се са српском војском преко Албаније све до Драча.

Живојин, тада већ прослављени војсковођа, и синови, официри у јединицама српске војске, одлазе на Крф, а она са осталим нашим избеглицама у Француску. Из Француске се Лујза враћа у Солун 1917. године, пред сам пробој Солунског фронта. И одатле са српском војском стиже у Београд.

Војвода Мишић је овенчан ратном славом, али га полако издаје здравље. Лека тражи у пријатељској Француској. Лујза је поред њега и даноноћно са лекарима бди над њим. Све је, нажалост, било узалуд. Војвода Мишић умире 21. јануара 1921. године на рукама своје вољене Лујзе.

Лујза наставља да живи у Београду окружена бригом деце и пријатеља, али стално је мучи неостварена жеља покојног супруга. Војвода Мишић је, наиме, намеравао да у Струганику направи нову кућу и да тамо живе. Лујза продаје кућу у Београду и гради веома лепу кућу у Струганику, општини Мионица, надомак реке Рибнице, испод Живојинове старе куће.

 Фото: tov.rs

Мајор Александар Мишић

Када је априла 1941. године капитулирала југословенска војска, Живојинов син, мајор Александар Мишић некако се докопао Струганика. Убрзо је на оближњу Равну гору дошао и пуковник Дража Михаиловић са групом официра који нису прихватили капитулацију. Дража је одмах ступио у везу са мајором Мишићем. Састали су се у кући његове мајке, 13. маја 1941. године и основали Врховну команду југословенске војске у отаџбини.

Мајор Мишић је постао члан те команде. Нешто касније, 19. септембра исте године, у овој кући састали су се први пут Дража и Тито да преговарају. Дража је поново са својом пратњом дошао код мајора Мишића 6. децембра 1941. године. Неко је то јавио Немцима у Ваљеву и они су дошли и опколили кућу.

Видевши да нема излаза, мајор Мишић је да би спасао Дражу жртвовао себе. Изашао је пред Немце и рекао: “Ја сам Дража Михаиловић”! Пошто је био у униформи југословенске војске са еполетама на раменима, Немци су поверовали. Са њим се предао и његов начелник штаба, генералштабни мајор Иво Фрегл, Словенац. Уверени да су заиста ухватили Михаиловића, који је искочио кроз прозор и неприметно се извукао из обруча, Немци обустављају потеру и са заробљеницима одлазе у Ваљево, где дознају да су преварени.

На саслушању питају Мишића зашто је то учинио. Он им поносно одговара: За мене је велика част преварити непријатеља”. Немци су затим почели да га убеђују да буде лојалан према њима. Рекли су му: “У вашем телу тече и наша крв. Ваша мајка је Немица”. Мишић пркосно одговара: Ако је те крви и било у мојим венама, она је давно истекла на Колубари и Кајмакчалану. Осудили су га на смрт заједно са Словенцем Фреглом. На стрељању је одбио да му вежу очи. Затражио је једино да му не пуцају у главу, рекавши: “Код Срба је највећа жеља да оду у гроб читаве – главе.

Магдалена Мишић и православље

После неколико дана, 17. децембра, у походу на Равну гору немачка казнена експедиција је спалила лепу кућу Лујзе Мишић у Струганику. Лујза је, кажу, храбро поднела губитак сина и паљење вољене куће, али је из револта отишла у цркву, прекрстила се у православну веру и узела име – Магдалена.

Убрзо су Немци ухватили и другог њеног сина, Војислава, инжењера хортикултуре и резервног официра. За разлику од брата Александра, он је био на другој страни, у партизанима, као политички комесар.

Борба за сина Војислава Мишића

Кад је то чула, Лујза је узела мемоаре Аугуста фон Макензена, команданта свих непријатељских снага које су 1915. године напале Србију, у којима он велича храброст српских војника и војничку вештину, стратегију и човечност војводе Мишића.

Каже, када су га заједно са његовим генералима заробили, 1918. године у Темишвару, војвода Мишић је наредио да им се оставе пиштољи и сабље. Са том књигом се Лујза обрела код генерала Бемеа, тадашњег немачког команданта Србије. Ађутант јој је осорно рекао да је генерал заузет и да не може да је прими.

“Реците му”, обратила му се Лујза на свом матерњем језику, да га тражи супруга маршала Мишића. Знала је да се на Западу за војводу каже – маршал.

Генерал Беме је одмах истрчао из канцеларије, стао мирно, поклонио се и пољубио јој руку. Затим је увео у кабинет и онда јој изјавио саучешће рекавши: “Госпођо, Ваш син Александар је ухваћен после капитулације, у шуми, и по међународном праву није могао бити третиран као ратни заробљеник већ као – бандит, и због тога је осуђен на стрељање”.

Лујза је поново стегла срце и једва проговорила: “Господине генерале, ја Вас у име ових мемоара молим да ми спасете бар другог сина. Генерал Беме није знао о чему се ради. Када му је Лујза објаснила, узвикнуо је: “Госпођо, то је страшно! Он је у рукама Гестапоа, наше политичке полиције, која није под мојом командом. Али, видећу шта могу да учиним”.

После неколико дана Беме је послао аутомобил по Лујзу. У његовом кабинету чекао је Војислав, сав испребијан. “Водите га кући”, рекао је Беме, “и да буде миран”. Војислав је, међутим, 1943. године отишао у партизане. Вратио се као капетан.

 

Тужна судбина породице Мишић

Мајор Александар Мишић жртвовао је себе да би у Струганику спасао Дражу Михаиловића. Његов брат, капетан Војислав, био је један од главних сведока против Драже Михаиловића на суђењу 1946. године. И њега је касније снашла зла судбина: био је заточеник на Голом отоку. Умро је 1974. године као директор Београдског зеленила. Гроб му се зна, Александров – не.

Остатак живота Лујза је провела у Београду у свом стану. Понекад је одлазила у свој вољени Струганик код Мишићеве фамилије. На зиду музеја у Струганику висе две крштенице. На једној пише: Лујза Крикнер. На другој: Магдалена Мишић.

(Запис Богосава Марјановића, из Мораваца код Љига, 1991. године. Приредио Радован Караулић/gminfo.rs)

Фото: opanak.net

Povezane objave