Kaži mi, kaži, kako da te zovem?

Postoji jedna igra koju mnogo volim da igram sa svojim saputnicima dok krstarimo putevima Srbije – kako se zovu stanovnici naseljenih mesta.  Kaži mi, kaži, kako da te zovem? Žuta tabla i uvek novo ime, a kako da nazovemo one koji pripadaju tom mestu, nije uvek jednostavno.

Kako se zovu stanovnici naseljenih mesta?

Srpski jezik ima tu osobinu da svojata i pripisuje, voli pripadnost i jednakost, pa otuda i potreba da žitelje nazovemo jednim posebnim imenom, koje kao da treba mnogo više da kaže o njima nego samo da imenuje i označi odakle su. Osećate da nije isto kada kažete stanovnici Valjeva i Valjevci – ovo prvo nekako bezlično, administrativno, a ovo drugo tačno vam pokazuje da su to otresiti i srdačni ljudi.

Zato mi ne odustajemo, nego po svaku cenu hoćemo da žitelje lepo imenujemo, a jezik i gramatika nam u tome češće smetaju nego pomažu. Vrlo često jedno mislimo, a Pravopis kaže drugo.

Kada putujem kod sestre, iz Srema u Bačku, to otprilike izgleda ovako: Pazovčani, Inđijčani, Sremskokarlovčani, Petrovaradinci, Novosađani, Futožani, Begečani, Gložanci, Čelarevci i Čelarevke, Bačkopalančani, ako produžim malo dalje – Gajdobrani. Protegao se jedan karakterni panonski niz.

Jedan od omiljenih puteva mi je uz Drinu, kada obilazite Šapčane, Ljubovijane i Ljubovijanke, Zvorničane, Bajinobaštane, a tek nizovi sela između – prava jezička gozba (na primer Donja Trešnjica, Trešnjičani). Sve mi se čini da i ova imena razlikuju tromost i letargiju Dunava sa jedne i raznolikost i promenljivost Drine, koja je sa svakim kilometrom drugačija. Ako koristite nazive za žiteljke, situacija se dodatno komplikuje, vidite i sami: Gajdobranke, Lozničanke, Bajinobaštanke, naravno, oko žena se uvek treba više potruditi, da ne kažem da su komplikovane.

Pravopis o žiteljskim imenima

U žiteljskim imenima, kako ih pravopis zove, dešavaju se glasovne promene, ali ne možemo govoriti o nekim standardnim pravilima koja će nam pomoći da formiramo ove nazive. Štaviše, biće mesta čije stanovnike nećemo ni moći da imenujemo na ovaj način ili će to zvučati previše čudno. Glavno i osnovno merilo kojim ćemo se ovde služiti jeste kako taj narod sam sebe naziva. Znači, ako ne znate šta i kako ne gledajte u Pravopis, nego lepo pitajte meštane, pa ćete naučiti. Verovatno i mnogo više od toga kako se nazivaju.

Tako će vam meštani sela Borač, u blizini Kragujevca (jedna od 10 najboljih destinacija za seoski turizam u Srbiji), jasno staviti do znanja da su oni Borčani, a ne Boračani, i da se nalazite u Borču, a ne u Boraču! Slično će vam se desiti i kad stignete u Rašku – nemojte posle da pričate da ste bili u Raškoj (osim ako ne mislite na rašku oblast), nego u Raški. U Beloj Crkvi ne žive Belocrkvanci nego Belocrkvani i Belocrkvanke, kao što su u Novoj Crnji – Novocrnjani.

U Vinči su Vinčani i Vinčanke, u Smederevu Smederevci i Smederevke, u Žitištu – Žitišćani.

Ako su nazivi od dve reči ili čak tri, žiteljsko ime često pravimo od druge reči: Hanjani (Vladičin Han), Palančani (Smederevska Palanka), Mokrolužani (Mali i Veliki Mokri Lug), zbog dužine reči i težine izgovora.

Neočekivano, ali kratka imena prave velike probleme, pa često ne znamo šta bismo sa Ubljanima i Ubljankama (Ub), Rumljanima (Ruma), Ađanima (Ada), Ljižanima (Ljig, srećom nisu Ljigavci), Šiđanima. Svima omiljeni su Požežani i Požežanke, čik izazovite stranca da kaže: Aranđelovčanka, Prijepoljčanka (može i Prijepoljka). U Senti imamo Senćane, u Prokuplju – Prokupčane, u Požarevcu – Požarevljane.

Nedoumice se javljaju sa stanovnicima Prištine, koji su Prištevci ili Prištinci, dok nije dobro reći Kosovar, nego Kosovac, Kosovka ili Kosovkinja, Kosovci.

Strane zemlje i gradovi

Ovu potrebu da žitelje imenujemo mi smo preneli i na strane zemlje i gradove, pa se neretko šalimo upravo na račun ovakvih imenica. Naučili smo da Tunižanima više ne namećemo ovo “ž”, jer su oni Tunišani, na Jamajci ili Jamajki (može i jedno i drugo) su Jamajkani i Jamajkanke (ne Jamajčani), ovde nas je gramatika pokorila, bar u teoriji, u praksi ne verujem da će skoro, a ja ne nameravam da ispravljam ljude, jer i meni zvuče “srpskije” u prvim varijantama.

Mnogo se i često u vestima iz sveta spominje Koreja – Korejci i Korejke, pa bi ovo valjalo zapamtiti i zaboraviti Koreance.

Dok ovo pišem mislim na moju familiju, od milošte ih zovem Abudabijevci, kako da kažem Abudabljani. Trebalo bi da paze ovi naši gde se sele, šta tek da radimo sa Čikažanima!  

Sa nestrpljenjem očekujem ovih dana putopis o Peterburgu i Peterburžanima i nadam se da će me put odvesti među Moskovljane u skorije vreme.

U svakom slučaju, kad niste sigurni ili vam nije do igre, uvek ostaje mogućnost da kažete: stanovnici, žitelji – tog i tog mesta. Tu nema greške ni nedoumice, mada i genitiv ume da bude opasan protivnik, ali o tome ćemo drugom prilikom.

 

Branka Tarbuk

Povezane objave