Како смо летовали у Србији варљиве 2020.

Наша драга сарадница, Марија Ђурђевић, докторанд на Филолошком факултету, пише како смо летовали у Србији варљиве 2020. године.

Актуелна пандемија приморала је људе широм света да дестинацију за летњи одмор потраже у oквиру граница своје земље; ако њихова држава којим случајем има излаз на море, онда су рестриктивне мере осетили у неупоредиво мањој мери него ми што на дотично море нисмо могли.

Осим неколицине одважних који су искористили краткотрајно отварање граница и почетак летње сезоне провели на приморју омиљене нам Грчке, или малог броја оних који су се уз негативне тестове запутили на обале Хрватске, Египта или Турске, већина становника наше земље ипак је летње дане провела, као што нам је државни врх и препоручивао месецима (чак и годинама) уназад, у Србији.

 Варљиво лето 2020. у Србији

Пре свега, недостатак мора покушали смо да надокнадимо посећујући локалне али и оне мало удаљеније базене, терме и аква паркове. Потом смо спас од високих температура потражили на обалама језера, река и потока, истражујући познате и оне мало скривеније водопаде, слапове, кањоне, пећине и врела.

Хит дестинације у Србији

Тако је на друштвеним мрежама прави хит постала Бања Пачир у близини Бачке Тополе која осим лековитим својствима воде посетиоце привлачи пре свега бојом језера у оквиру свог комплекса које је – розе.Фотограф ије са овог језера преплавиле су налоге на Инстаграму током јула и августа наводећи многе да се запуте у ову мало познату бању.

Подједнако популарни били су између осталог и видиковац Бањска стена на Тари, резерват природе Увац, Овчарско-кабларска клисура, Заовинско језеро, Голубачка тврђава, Српски Холивуд, и већ традиционално Златибор и Копаоник (примера ради, на Гостиљским водопадима на Златибору бележи се рекордни број посетилаца).

Бројке о летњој сезони у Србији

На овим и бројним другим локацијама широм Србије тражио се током летњих месеци кревет више, а већина смештајних капацитета већ је почетком јула била попуњена до јесени. Судећи по броју остварених ноћења и попуњености смештаја могло би се закључити да вирус корона није превише угрозио летњу туристичку сезону у Србији, што би, међутим, био преурањен закључак.

Изгледа да домаћи посетиоци не могу да надоместе губитке које недостатак иностраних туриста наноси туризму у Србији. Само у јуну ове године, према подацима Републичког завода за статистику, број ноћења страних туриста мањи је за 85% у односу на исти месец прошле године (подаци за јул и август још увек нису доступни, али нема сумње да ће бити подједнако поражавајући).

Имајући у виду да странци претежно одседају у великим градовима и посећују значајне туристичке локалитете, који су домаћим туристима мање привлачни, јасно је да ће хотелијери и угоститељи остати ускраћени за позамашне своте новца које инострани туристи остављају у њиховим објектима сваке сезоне.

Схвативши на време шта их чека, одређени број запослених у туризму, али и оних који су увидели да на тај начин могу лепо зарадити, одлучио је да ситуацију преокрене у своју корист.

А цене ситница

Тако су на сајтовима за проналажење и издавање смештаја почеле да ничу виле са базенима и сумњивим бројем звездица, које до ове године нису ни постојале у регистрима смештајних капацитета, собе са погледима на ништа али ценама као да гледају на Ајфелов торањ, рурали „ризорти“ донедавно познати као сеоска домаћинства, планинске колибе за одмор које по ценовном рангу могу парирати луксузним хотелима у Египту, и многи други пансиони, коначишта и викендице чија је овогодишња понуда за до 50% скупља у односу на прошлогодишњу.

Треба, међутим, имати у виду да је до овакве ситуације довело затварање граница и да ће, чим се оне једном отворе, српски туристи пре одабрати да проведу десет дана на обали Јонског или Егејског мора него да за исту своту оду на  продужени викенд у Шумадију.

Инфраструктура у Србији

А да ли ће инострани туристи пристати да плате цену бољег хотела у Београду за изоловану планинску кућицу без телефонског домета и интернета до које води макадамски пут непознат мапама, остаје да се види.

Што нас доводи до још једног проблема српског туризма који је присутан годинама, ако не и деценијама, а то је путна и железничка инфраструктура.

Иако су и претходна и тренутна власт надугачко и нашироко говориле о улагањима у инфраструктуру која треба да омогући развој туристичког потенцијала Србије, у пракси и даље није много урађено, у шта смо имали прилике да се уверимо овог лета.

Путеви до бројних туристичких локалитета су благо речено у лошем стању, а када се туристи, одлулучни да савладају све рупе, одроне и клизишта, запуте на жељену дестинацију, на путу до тамо углавном неће наићи на одговарајуће саобраћајне смернице већ се морају ослонити на мапе на својим телефонима.

А и у том случају могу наићи на проблем будући да ће их и дотичне мапе често одвести на погрешно место.

Путокази, путокази

Пример из праксе: најновија туристичка атракција Златибора је каубојски град Ел Пасо удаљен свега петнаестак километара од центра Златибора и смештен уз саму магистралу Е-763, дакле потребно је само искључити се на кружном току и пратити пут до Ел Паса. Али не би било интересантно да је тако једноставно!

Путокази који би требало да вас одведу до дестинације су непостојећи, а локација је на мапама погрешно унета тако да ћете пратећи смернице доћи до места где се налази ручно осликан знак који вас обавештава да сте, авај, узалуд излагали своје амортизере петнаестоминутном труцкању (као и да нисте ни први ни последњи којима се то десило) и да је само требало на магистрали да продужите још 400 метара уместо да скренете десно.

Да ли на дотичном раскршћу на магистрали постоји знак који вас обавештава да је Ел Пасо право а не десно је наравно реторичко питање на које се не очекује одговор.

Горенаведени пример је само један у низу сличних који показује зашто је туризам у Србији још увек на ниском нивоу. Ту су такође и чињенице да се реконструктивни радови у туристичким местима изводе у јеку сезоне, да се санација путева до таквих места одвија споро, да је прилаз одређеним локалитетима онемогућен због лоших или непостојећих путева и путоказа, итд.

Туристички потенцијал Србије у великој је мери још увек неискоришћен управо због немара и нехата људи задужених за његов развој којима је изгледа довољно само направити хотел са пет звездица и отворити га свечано уз помпу и телевизијске камере, без обзира на то што му се може прићи jeдино теренским возилом путем рађеним у време обнове и изградње Југославије.

Реч, две о (не)култури путовања српског туристе

За крај реч, две о (не)култури путовања српског туристе који ће и најбистрији планински поток загадити лименкама, пластичним кесама, паклицама од цигара, па чак и употребљеним пеленама.

Не чуди стога што инострани туристи још увек чине окосницу српског туризма и што им се наши хотелијери и угоститељи радују више него домаћим посетиоцима, они не само да за собом остављају више новца и веће напојнице, а мање ђубрета, већ одлазе са жељом да поново посете Србију и истраже њена скривена блага која, надајмо се, неће остати довека скривена већ ће им у догледно време бити омогућен пристојан путни прилаз.

Аутор: Марија Ђурђевић

Извор: Текст објављен у Политици, 5. 9.

 

Povezane objave