Hajdemo u planine iliti prvih godinu dana planinarskog staža

Hajdemo u planine – tamo sam našla sam svoje mesto pod suncem, na kome sve ima smisla, gde vreme ne postoji, samo mir, snaga i trajanje.

Odrasla sam sa pogledom na Dinaru. Žurila u Dalmaciju svakog raspusta, da joj se divim i da je volim. Posle sam svoje skrovište našla na Fruškoj gori, a godišnje odmore provodila na Tari i Rudniku, sanjala Goliju, Staru planinu, Zlatar…

I stalno sam razmišljala da bi za mene najbolje bilo da se učlanim u planinarsko društvo, pa da idem često na planine, a ne da plačem svaki put kad se vraćam sa godišnjeg. Svi ostali se raduju kad ugledaju Avalski toranj, a mene tuga uhvati.

Hajdemo u planine

Ali, kako to obično bude u životu, obaveze, izgovori, stidljivost, nedostatak samopouzdanja, zatrpaše želje i dočekah neke ozbiljne godine bez dana planinarskog staža.

Pre tačno godinu dana, čvrsto rešena da ispunim sebi davnašnju želju, odabrah ja svoje planinarsko društvo, i odoh po člansku kartu. I onda je sve počelo…

Pokazalo se da sam bezrazložno strahovala od svog neiskustva i toga kako ću se snaći, jer su ture prilagođene učesnicima, odnosno, ima onih šetačkih, praktično izletničkih, koje su dostupne svakome, preko srednje teških, pa sve do visokogorskih i najviših vrhova sveta.

Krenete lagano i otpočetka, a onda je nebo granica…samo strpljivo, one nas uvek čekaju. Učlanjenjem u društvo postajete član Planinarskog saveza Srbije i otvorena su vam vrata svih planinarskih društava u zemlji.

Za početak vam ne treba nikakva posebna oprema, samo dobre cipele, sve ostalo ćete saznati i naučiti postepeno, na pešačenjima, od vodiča i kolega planinara.

Tako sam i ja učila kako se koriste planinarski štapovi, uvidela koji vid oblačenja je za mene najbolji, pa u skladu sa tim nabavljala i opremu.

Ako se odlučite za ozbiljnije planinarenje, potrebno je da imate ranac čiji se kaiševi vezuju oko struka i na grudima, fiksirajući ga, da vam ne pravi probleme dok se penjete, ali i da vas zaštiti u slučaju pada.

U početku sam bila nevešta i samoj sebi delovala smotano, onako zadihana mislila sam da neću dostići 1500 metara nadmorske visine u narednih 5 godina!

Da ne pričam o stazama tek nešto širim od stopala, ispod kojih se širi ambis čijim dnom teče reka. Zapitala sam se par puta šta će meni sve ovo, zar baš moram tuda, a onda sam posle jedva čekala da se vratim.

Prvih godinu dana planinarskog staža

Raduje me kada vidim koliki napredak sam postigla u odnosu na početak planinarenja, koliko sam sigurnija na stazi, izdržljivija, spretnija. Kada radite ono što volite, bićete u mogućnosti da date maksimum od sebe, a to dolazi prirodno i postepeno, jer se oslobađa ono što je u vama oduvek, samo se negde sakrilo.

Počnu da se brišu naslage nekih starih strahova i ubeđenja, koja kao da i nisu bila vaša i čitava ličnost bljesne u nekom novom svetlu. A ono što postignemo u jednom segmentu svog života, odraziće se i na druge.

Smirenost i čvrstina koje sam donosila sa planinarskih vikenda počele su da se prenose na moj život tokom nedelje, kada je u pitanju porodica, posao, obaveze, odgovornosti.

Savladavala sam situacije onako kao i na stazi, korak po korak, lagano, razmišljajući ne više od 3 koraka unapred. Znate kako…kada se krene na uspon i pogleda ka vrhu planine, deluje visoko, daleko, teško, skoro nedostižno, pa se zapitate kakve li će sve prepreke naići na tom putu…hoću li moći?

Bude malo straha, malo više uzbuđenja, sumnje u sebe, koja postaje sve manja i manja vremenom. Ide se lagano, uz pomoć i podršku vodiča, kolega planinara, prijatelja, a o prepreci razmišljate tek kada se pred njom nađete, niste sami, pa će se svakako naći rešenje.

Kad siđete, pa ponovo pogledate ka istom vrhu na kome ste stajali i uživali u pogledu, deluje vam pitomije, prisnije, samo nemojte misliti da ste vi njega osvojili, jer planina osvaja vas.

Tako sam ja ostala beznadežno zaljubljena u planine i mir koji osećam kada sa vrha upijam očima i dušom prostranstvo pogleda i snagu grebena koji me drži na svojim leđima.

Prava ljubav daje osećaj slobode

Konačno sam razumela kako to prava ljubav daje osećaj slobode.

Kad krenem nazad tu nastanu problemi, nisam baš najbolja na nizbrdicama još uvek, ali savladaću nekako i tu tehniku. Uostalom, tako sam mislila i da se na steni i kamenu neću snaći, a sada su mi takve staze posebno drage… da mi ne zameri šuma, koja je uvek bila i ostaće moje najmilije okruženje.

Moje radovanje planini je konstanta, ali se znatno pojača kad krenem da pakujem ranac veče uoči puta. Sad već imam svoj ustaljeni plan i gledam da nosim što manje stvari, to sve dođe sa iskustvom.

Da mi je neko pričao da ću u pet do 4 iskakati iz kreveta sva orna, ne bih verovala, jer radnim danima onaj mučeni alarm vraćam tri puta na “odremaj” – dok ne odzvoni sasvim, a onda juriiiiiiš.

Svaku planinu drugačije osetim, svaka je drugačija, a imena koja nose ih savršeno dobro oslikavaju. Ovčar je dobrota, kao kad vas je baka u detinjstvu milovala, Kablar je sav ponosan i dominantan, na prvi pogled grub, a kad se okrene od vas zadovoljno se smeši jer vas je nečem naučio.

Starica je prebogata znanjem, drevnom šumom i neobičnim oblicima, krije i prerast i jezero i pećinu i ponornicu, a sa vrha pruža pogled na grad koji izgleda kao da će svakog časa skliznuti u ponor – opominje šta smo uradili prirodi. Rtanj je učitelj, mučitelj ali učitelj, i to kakav!

Prvo vas izmuči do krajnjih granica, a onda vas primi na svoja snažna pleća i odnese do vrha.

I tako redom…

Jedan dan u planini vredi više od čitave police knjiga

Uz sve to, stičem nova prijateljstva, upoznajem divne ljude. Pravi planinari su nesebične, dobre, iskrene duše, uostalom kakvi bi i mogli biti kad se oplemenjuju prirodom.

Moja ćerka se više ne brine kad krenem na planinu, jer zna da sam među svojima. A nadam se da će i ona uskoro krenuti sa mnom.

Ne nagovaram, ne pritiskam, samo se nadam da ću je podstaći svojim primerom, nju i mnoge druge. Naročito sam srećna kada me neko pita za savet kako da krene, gde da se učlani, kakvu opremu da nabavi…

Jednostavno, našla sam svoje mesto pod suncem, na kome sve ima smisla, gde vreme ne postoji, samo mir, snaga i trajanje – planina. Volim je više od knjiga, koje su uvek bile moja najveća strast, shvatila sam to kada sam ugledala citat Džona Mjura, oca američkih nacionalnih parkovaJedan dan u planini vredi više od čitave police knjiga. Kako je meni rekao moj drug Raša: To su tvoji ljudi, našla si svoj svet! Stvarno, jesam.

Želim vam svima da nađete ono što će vašu dušu ispunjavati u potpunosti, a to mora da postoji. Imate vi vremena za to, naći ćete ga, opstaće i kuća i ukućani i poslovi, a vi posvetite dan, ma za početak i sat, samo sebi i onome što vam greje dušu i ozdravljuje telo.

Zapitajte se šta je ono čemu se najviše radujete i priznajte sebi šta želite, kako sebe vidite, tu se krije lek za vašu dušu i ključ za napredovanje. Kada to budete imali, i na ostalim životnim poljima biće lakše.

Vedro vam bilo!

Brana Tarbuk

 

Povezane objave

Leave a Comment