Gatara iliti lajf kouč

Volim ponekad da pogledam u taj razmrljani talog po šolji. Sve mislim, kad mogu oni psiholozi da gledaju u Roršahove mrlje i raspredaju priče, što bi se talog od kafe razlikovao.

A i zanimljivije je ovako, bez nauke, i meni vidovitoj i onima preko puta što razrogače oči i čekaju šta ću da im kažem. A ja pričam lepo, onako u početku malo ih isprepadam, čisto da uozbiljim stvar i steknem poverenje, a onda krenem! I to sve bolje od boljeg!

Gatara iliti lajf kouč – glavni preduslov je da budete inteligentni

Da bi se uspešno gledalo u šolju, glavni preduslov je da budete inteligentni. Meni hvale pamet, mada po izboru muškaraca i bogatstvu koje sam stekla ne bi se reklo, ali ajde…

Dalje, od neprocenjive je važnosti da dobro poznajete osobu koja je tu kafu sljuštila ili ste se o njoj informisali na neki drugi način. Obično se ta gledajuća crnka ne pije natenane, nego saspe u grlo, samo da što pre dođe do suočavanja sa sudbinom.

Kolike su se zagrcnule, opekle jezike, samo kad se setim… Ili posle kad se nasmeju, dok im pričam nešto lepo, sve im soc među zubima. Potegnu pošteno da se lepo otvori šolja, da ona voda nešto ne pokvari, varljiva je stvar ta sudbina, časkom se okrene.

Specijalni efekti

Od spoljašnjih efekata mora se voditi računa i o samoj šolji. Danas svi piju kafu iz nekih posebnih šoljica, dugih vratova, ko će u to da gleda, celu karmu i tri života unazad i unapred. Nema šanse, samo ove skraćene, da sudbina bude što skoncentrisanija. 

Najbolje su one stare hotelske, bele, većeg obima a plitke, u njih se nekako najbolje gleda, lepo se slikaju. Još se mogu sresti u kafe-kuhinjama po državnim firmama, ali sve ređe. Svi imaju neke svoje šolje, ubi taj individualizam, doći će nam glave.

Meni ljudi veruju, imam to blago lice i izraz nevinašceta, čak i milicija kad me zaustavi pita:

– Jel vam sve u redu sa dokumentima?

– Jeste, jeste! Hoćete da pogledate?

– Neka, neka, hvala, samo vi ajte. Ma, nemojte se mučiti, ne okrećite se, ja ću vam reći kad da krenete, ajde sad iza ovog kombija se uključite…

Zabava ili unosan posao?

To i u ovom poslu pomaže, šta pomaže, esencijalno je bitno! Lele, šta pričam, nije meni ovo posao, taman posla, dinara od njega nisam zaradila, možda jednom neki evro, ali moglo je biti, nije da nije…

Kad sam bila devojka, zvala me čak i popova ćerka da vidimo šta joj piše u ljubavi. Meni u glavi ono: zvezdočatci, gatari i ostali grešnici, prebiram ima li na spisku šoljogledača… 

A to bilo vreme restrikcija struje. I šta će mladost nego da se okuplja, naravno, odmah krenu strašne priče, kao ono mladi Amerikanci kad sednu oko vatre pa peku onu neidentifikovanu biljku što liči na onaj naš slatkiš sa vašara.

E, ovi moji za zabavu imali mene. Valjda kad si dupla škorpija svi očekuju da si pun horora, a nisam, baš sam nežna osoba, prema biljkama i ponekim životinjama. Kad se zasite priča dosete se mog dara, pa kuvaj kafu. Ko za baksuz naše selo gasifikovano, mada založili bi oni i vatru, samo da se gleda. Još atmosfera, pri svetlosti sveće…

Ezoterik ili šoljogledač, pitanje je sad

Em ih ja raspalim pričom, em ona kafa udari u glavu, pa nikad zaspati. Tek oni što su duplu pili, pošto se prva nije otvorila… A meni se prispava, umornoj od silnog lupetanja, sve mi oni putevi u glavi, da je nekako pobeći, ali svi zatvoreni, pa kako i ne bi, onda bile sankcije.

Umem ja i da isprepadam, i sebe i druge tako gledajući. Toliko da se zapitam da nisam stvarno vremenom razvila neku vidovitost, a i planete su mi tako postavljene da bi po prirodi stvari malo da se potrudim bila dobar ezoterik, a ja ovamo rasipam talenat na šoljarenje. 

Uvek sam više vukla ka tim ruralnim predelima i navikama, ne vredi, jednostavna u duši, pa to ti je. A što ne bih mogla i ja neku energetsku sektu da pokrenem, šta bi falilo, samo pozitivno.

Jednom prilikom, gledam, lepo vidim sa strane đavolka, smeška se.

– A ti nekad umeš da budeš baš nezgodna, da pecneš ili da crkneš, jače od tebe.

– Daaaa, pa mi posle bude krivo, ne znam šta me tada obuzme.

– Nemoj više to da radiš, sredi ovog đavolka, pa će biti mnogo dobrih stvari za tebe, evo iza njega…

Malo pedagogije

Tako ja unesem i malo pedagogije, ne uplićem se mnogo, nego čisto onako, izdaleka, bar te đavole da potamanimo ako ništa drugo.

Najgore mi je sa ovima nesrećno zaljubljenima, bračnim, vanbračnim, predbračnim. Kako me konzument kafe gleda odmah znam šta hoće da čuje. Ovi što iskolače oči – čeznu za ljubavlju, stara ljubav ima neki vodnjikav pogled, zamagljen, a želja za novom je sjajna, puna nade. 

Polunamršteno i malo stisnutih kapaka žmirka besparica. U visine i nebo gleda želja za putovanjima. Ako su nešto zabrljali gledaju u pod ili u ruke… Meni više i ne treba šolja, odmah znam šta je i kako je. Davno pre ovih energetskih psihologa uvela sam motivacione sisteme u šoljarenje i bilo je efekata. Sve je u glavi, a pola glave u autosugestiji.

E, vidiš, otkad samoj sebi nisam gledala. Idem da popijem jednu natenane, sa nadom da će ostati kad je prevrnem jedno srce, onako poveće, mislim velika ljubav, ne buckasti čovek.

Mada, ko da je bitno, onaj jedan što mi bio drag baš bio popunjen… Pa drugi put može i dobitak…

Brana Tarbuk

Povezane objave