Fruška gora – manastirskim i pesničkim stazama

Vodim vas putem manastira, sa željom da vam prenesem bar deo lepote i jedinstvenosti krajolika u koje su smešteni, da osetite mirise koji se šire manastirskim dvorištima, opijajući mirom i nekim drevnim zanosom.

Fruškogorski manastiri

Živim u Sremu, a duša mi sanja planine, pa je tako Fruška gora postala i evo već dugo je moje skrovište i pribežište. I sad se pitam – kako ja vama da pišem o njoj, kad ne mogu da odlučim da li kao domaćin, kao hodočasnik ili kao planinar.
Kad kažem hodočasnik, koliko mislim na fruškogorske manastire, toliko i na naše pesnike koji su u njima nalazili svoje sklonište od života, a ponekad i od samih sebe.

Hajde onda da vas prvo povedem putem manastira, sa željom da vam pokažem kako ih ja vidim i osećam, da vam prenesem bar deo lepote i jedinstvenosti krajolika u koje su smešteni, da osetite mirise koji se šire manastirskim dvorištima, opijajući mirom i nekim drevnim zanosom. Čini mi se da i lekoviti zvuk crkvenog zvona nekako najlepše odjekuje baš između fruškogorskih brda.

Sigurnost i toplina Krušedola

Krušedol se ugnezdio u jednoj pitomoj udolini. Miran kraj, lepo selo, a kako ugledate crvenu kapiju, odmah vas obujmi neka toplina i sigurnost, kao da ćete iza tog zida biti zaštićeni od svih nedaća na ovome svetu. Tek kada ušetate u prostrano i travnato dvorište u to postajete potpuno uvereni.

Dragost i vedrina kojima zrači ovaj osunčani prostor, urezani su i u lik Svete majke Angeline Branković, ktitorke manastira, čije svete mošti u njemu počivaju.


Ponosna i uspravna, sa čvrstinom u stavu, ali beskrajnom nežnošću u pogledu, baš kao i njen manastir. Onda vas ne čudi što je i onaj naš razbarušeni Laza Kostić teško i retko napuštao Krušedol, tražeći ovde mir koga je ostao žedan celoga života, kao i ljubavi…

Grgeteg sav u cveću

 Od Krušedola do Grgetega stiže se brzo, osim ako ne promašite skretanje nadesno, što je meni nedavno pošlo za rukom, ali su me posle tešili da je neko sigurno opet iščupao znak, a ja samu sebe da bolje poznajem šumske staze od asfalta. Zato je put nadomestio svu zbrku, uzak, ali sa proširenjima sa strane na svakih stotinak metara, čas sa jedne, čas sa druge strane, tako da na vreme možete da se sklonite kada vidite da neko nailazi.

 
Možda je mogao biti širi, ali nije trebalo, nego baš ovakav, da se na njemu dogovarate pogledom sa onima koji vam idu u susret, da uživate u plavoj šumi, kako mi često izgleda moja Fruška, s proleća naročito, kada je toliko lepa i sveža i snažna da mi se oči napune suzama radosti i ponosa dok je gledam (stvarno nekim ljudima ne treba dati volan u ruke). Uz put cvetovi divlje ruže, nežni, beli, krupni, razbijaju to plavetnilo.

Tako diše i Grgeteg, sav u cveću, koje vas prati od širokog prilaza do samog dvorišta, a u dvorištu besprekoran vrt, nasmejana lica vrednih sestara. Od Grgetega se teško odvajate, nešto vas tu zadržava, pa sednete u hlad kraj potoka i sve vam se čini kao da ne morate više nigde žuriti i da će se sve već nekako stići i postići. Ovde se svake subote održavaju grupna krštenja, tiho i svečano, prirodno.

Dobrodošlica Velike Remete

 

Velika Remeta je kao zagrljaj, sva od dobrodošlice. Iguman Stefan i monasi pretvorili su manastirsko dvorište u priču. Kako zakoračite ispod luka na ulazu, pod nogama pršte kamenčići. Čujete žubor vode, mami vas drveni most i drvene kuće i vodenica, replike prošlosti. Na uzvišenju prizor iz bajke ili iz rajskog vrta, kako čije srce bliže oseća, fontana, vodoskok, žubor vode koja se preliva preko kaskada, pećina u koju deca radoznalo zaviruju, mesto za odmor i duše i tela.

Ovde se dolazi na ceo dan, sa porodicom, prijateljima, sve je načinjeno baš da biste zavoleli ovo mesto i stalno mu se vraćali. Razlikuje se od svega što ćete videti na Fruškoj gori, spoj prirode i ljudske ruke koji su sa merom uklopljeni. Manastir ima i bogatu knjižnicu, u kojoj ćete naći vrlo interesantnu literaturui moći da porazgovarate sa monasima. Pored knjiga, preporučujem da se ovde snabdete medom, propolisom i drugim proizvodima od meda. Manastirska crkva posvećena je Svetom Dimitriju.

Jazak – kuća svih nas

Jazak je mir, tišina, i neka pesma tiha, mila što obujmi dušu i izleči je od svih briga. Setim se često… Moja Milica je imala tada oko 5 godina, vrlo žustrog temperamenta, da ne kažem nemirna, a same smo bile u crkvi sa jednom od sestara i ja počeh da umirujem svoju devojčicu.

Sestra me prekide: “Nemojte, vidite kako je vesela, njoj je lepo, ovde je slobodna, oseća da može biti slobodna… Ovo je kuća svih nas…”.
Jazak je okružen predivnom prirodom, šumom, sakriven između dva brda, a u blizini se nalazi i izvor lekovite vode. U ovom manastiru počivaju mošti Svetog cara Uroša Nejakog, poslednjeg srpskog cara.

Vrdnička vila – Milica Srpkinja

Na svaki pomen Vrdnika u mislima uvek vidim Milicu Stojadinović Srpkinju, koja je u ovom manastiru provela mnogo vremena. Dugo je njen spomenik stajao na bregu kraj manastira, pa bi se uveče kada sunce već krene da zapada iznad njene biste blistao oreol, sva obasjana je bila Vrdnička vila. Sada je smešten u dvorište, na sigurno, ali ja sam zapamtila tu sliku, dostojnu jedne od prvih srpskih pesnikinja.

Milica je baš kao i njeno manastirsko sklonište naizgled bila čvrsta,ponosna, bela, a unutra krhka, nežna, sa burom osećanja i ljubavlju dovoljnom da obujmi ceo narod i prirodu Srbije. “Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”, govorio je Njegoš o Milici.Vrdnik se još naziva i Nova Ravanica ili Vrdnička Ravanica, jer su u njemu počivale mošti Svetog kneza Lazara, dok je danas u kivotu samo njegovo rebro.

Milenkov Beočin – Gora ti čuva telo, a spomen srpstvo celo

Za razliku od Njegoša koji je ovako slobodno i otresito izražavao svoje stavove, i o ljubavi i o vasioni i o svom narodu, Jovan Grčić Milenko je bio mnogo suptilniji u svom pesničkom izrazu, pravi zanesenjak. I ovaj nadimak, znate otkuda mu? Od Milene, njegove voljene, sam se tako nazvao, onda vam je odmah jasno koliko ju je voleo i da je većina njegovih sthova posvećena upravo njoj.

Ljubav je bila nesrećna, Milena je umrla jako mlada, a izgleda su oboje bili tanana i nežna bića, jer i Milenko se od tuge razboleo, od tuberkuloze, koja je odnela čitavu plejadu naših romantičara. Poslednje dane proveo je u manastiru Beočin, gde je i sahranjen, tako čistom i belom kao što je njegova ljubav bila. Sahranjen je uz manastirsku crkvu sa Zmajevim stihovima na spomeniku:”Gora ti čuva telo, a spomen srpstvo celo!”

Mudri Šišatovac

Šišatovac je meni kao čuvar mudrosti. Nedavno sam posle dugo vremena ponovo ušla u njegovu crkvu. Sve se promenilo oko njega, samo je ona ista, bela, čista, kao list hartije. I meni drago što je tako, što nas podseća da je još mnogo stranica neispisano, zidova oslikano, pesama ispevano, da još mnogo toga ima da se zabeleži kao što je Vuk ovde beležio narodne pesme od Filipa Višnjića.

Divna u svojoj jednostavnosti – Petkovica

Najdivnije radosti dolaze neočekivano. Tako sam ja prvi put ugledala Petkovicu, ima tome preko 15 godina. Bilo je dovoljno vremena da nam vodič neplanirano pokaže još jedan manastir, koji je tada tek počeo da se obnavlja. Još je svež bio asfalt koji je povezao Šišatovac, zadužbinu despota Stefana Štiljanovića i manastir Petkovicu, koju je podigla njegova supruga Jelena, na rastojanju ne većem od par kilometara.

Ne znam zašto, Petkovica mi je najplaninskija od svih fruškogorskih manastira. Skrivena, iznenađujuće lepa u svojoj jednostavnosti, sitna, skromna. Pamtim sa tog prvog susreta sa svojim najdražim manastirom milo lice i mudre reči mati Antonine, sadašnje igumanije, koja je okupila ljude i našla načine da udahne novi život manastiru Svete Petke. Uređen je i oslikan deo oko izvora, a pogled vam preko ribnjaka luta ka ustalasanim bregovima Fruške.

Osmeh, pozdrav i lepa reč

Sve vam ovo pričam da biste znali koliko ste u ove kuće dobrodošli, da slobodno stupite u ta divna dvorišta, prozborite koju reč sa manastirskom braćom i sestrama, podignete pogled ka kupoli crkve i setite da su to neke ruke oslikavale, neke gradile, i to baš za vas, one koji će doći. Bilo da stižete asfaltnim putem ili planinarskom stazom, kapija vam je otvorena.

I kao što je svaki domaćin po ćudi različit, tako će i ovi biti, pa im ne zamerite ako nekada nisu baš razgovorljivi, ako nije sve kako ste zamislili, i oni su samo ljudi, pa se potrudimo svi zajedno da nam bude što lepše, neka svako da sve od sebe.

Za početak, odenite se za posetu manastiru dostojanstveno, baš kao da idete u goste, ispoštujte svetinju, a i njene čuvare i čuvarke. I uvek se najpre odenite u osmeh, pozdrav i lepu reč, onda se tek čuda dešavaju.

Staze Branka Radičevića

Sledećeg puta ću vam biti domaćin na stazi koja je meni posebno mila, kojom je gazio Branko Radičević.

Manastir Beočin

Bila sam vrlo mlada kada sam se prvi put napila vode na česmi Četiri lava. Nisam ni znala za legendu da onaj ko se jednom napije na njoj, uvek će se na to mesto vraćati, i eto, ne mogu mirne duše da sastavim više od mesec dana a da ne kročim u Sremske Karlovce.
Još se namestilo kao poručeno da mi se sestra uda u Bačku (opasna je ta česma, vidite), pa svako malo ja preko Fruške i Karlovaca u Palanku.

Stvarno, nekako mi bude čudno tužno kada goru ostavim iza sebe, posle one velike krivine kod Futoga. Ali zato kad mi se u povratku pokaže u svoj širini i plavetnilu, ja znam da sam na dobrom putu. Ljubav je to velika…
Više o fruškorskim manastirima pročitajte na: http://www.eparhija-sremska.rs/manastiri/

Autor: Branka Tarbuk

Povezane objave