Druženje sa majmunima na Gibraltaru

Tokom mog proputovanja po Andaluziji imala sam prilike da svratim na jednodnevno druženje sa ovim nestašnim živuljkama, makaki majmunima, na mestu gde se spajaju Atlanski okean i Sredozemno more. 

Ovo predstavlja posebno iskustvo za mene, jer mnogo volim životinje i volim da budem u njihovom okruženju. Zaista me je oduševilo što možemo slobodno da se šetamo jedno pored drugog, divlji majmun i ja, opušteno, bez ikakvih kaveza, lanaca i slično.

Gibraltar, grad i država na steni (lokalci ga čak zovu Stena), krajnje mi je neobičan i drugačiji od svega što sam do sada videla. Sastavljen je od dve totalno suprotne nacije, Španaca i Engleza. Lepo vreme, sunce, pričljivi i živahni Španci sa jedne strane i ta britanska uređenost, hladnokrvnost i rezervisanost sa druge strane. Videti kako ove dve nacije koegzistiraju na ovoj Steni je bilo zaista simpatično iskustvo. Po ugledu na Njujork, Gibraltar ima svoju Ist sajd i Vest sajd, odnosno istočnu i zapadnu obalu. Iako pripada Velikoj Britaniji, ovde se ipak ne vozi „pogrešnom“ stranom.

Sve je tako čudno već od same granice koju smo prepešačili. Naša grupa je prošla bez problema (imaju običaj da pregledaju pasoše i traže vizu), imali smo zaista sreće da uđemo na ovu britansku teritoriju bez zastoja i bez vize. Granica je u stvari put koji preseca aerodromska pista i mi smo elegantno prošetali po njoj (ukoliko avion sleće, granica se zatvara), srećni što ćemo zakoračiti na tlo Velike Britanije. Minut pre smo se kupali, sunčali i čavrljali španski na plaži, a već sledećeg se slikamo pored čuvene britanske govornice, okruženi engleskim jezikom. Stvarno neverovatno!

Pre nego što sam pošla na put čitala sam da majmuni žive na steni na Gibraltaru i da slobodno šetaju, a da se nekad spuste do grada ne bi li se snabdeli hranom :D.

Jedan pričljivi čika nas je džipom odvezao do mojih krzenih drugara. Na stenu smo otišli da bismo videli predivnu panoramu, Vindzor galeriju, opservatorijum i pećinu (unutra je bilo baš prijatno i hladno), ali niko nije bio preterano oduševljen unutrašnošću jer je pažnja bila usmerena na glavnu atrakciju ovog grada i države, majmune. Njihov prirodni talenat za pozeraj turisti koriste da se što više fotkaju i naprave što lepše uspomene sa poznatim ličnostima Gibraltara (skoro sam negde pročitala da se lik makaki majmuna nalazi i na poštanskim markicama Gibraltara).

Iako su nas vodiči upozoravali da majmuni umeju da budu opasni, ja se nisam susrela sa tom njihovom agresivnom stranom. Jedino moram da vas upozorim da čuvate torbe jer, verovali vi to ili ne, ove životinje su istrenirani i iskusni lopovi (mnogi lopovi bi mogli da uče od njih „zanat“). Za tren oka vam izvuku stvar, a da to i ne primetite!

Majmuni su ovde zapravo umiljate i osećajne životinje koje čuvaju, štite i hrane svoje mladunce, a sve to rade sa velikom ljubavlju. Neverovatno su pametne i ne daju se lako prevariti. Turistima su zanimljivi jer su opušteni i ne plaše se ljudi. Jednostavno ne možete da im odolite!

Možete da ih pomazite, priđete im, nahranite ih (pažljivo jer je ovo kažnjivo, a može i fino da vam stanji novčanik), date im sokić (kao što sam to ja uradila), slikate se sa njima, a one će i dalje da se ponašaju prirodno: skaču po kolima, skidaju tablice :D, spavaju, jedu, kradu od turista, igraju se sa vama, među sobom, šetaju… Majmuni se ponašaju kao pravi građani ovog stenovitog mesta.

Bilo mi je jasno zašto majmuni vole da obitavaju na ovom mestu. Pogled na ušuškani španski gradić – La Linea de la Konsepsion i beskrajno plavetnilo će vas ostaviti bez teksta, ali i usaditi strah u kosti zbog visine na kojoj se nalazite, strmovitosti i stena.

Ovaj dan ću pamtiti do kraja života! Imala sam prilike da se susretnem sa još jednom umiljatom životinjom, psom većim od mene (ne znam koja je rasa) sa kojim sam odmah stvorila konekciju. Baš je šmeker, nosi naočare, ima maramu i odmah bi da se ljubi.

Ova neobična stvorenja su uspela da mi stave osmeh na lice, ispune dan radošću i pozitivnom energijom. Bilo bi lepo kada bismo svaki dan provodili okruženi životinjama, bili bismo mnogo srećniji i potpuniji!

 

Autor: Jovana Milovanović

Povezane objave