Библиотека Лазић, Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања

Путујте телом или умом, како вам кад више одговара, само немојте стајати, јер толико тога чека на вас…

Музеј књиге и путовања

ПРАВУ КЊИГУ НЕ ЧИТАМО, НЕГО ОНА НАС…   (В. Х. Оден)

Волим књиге, не само да их читам, него и да их држим у рукама, да удишем њихов мирис, волим да се бринем о њима, а највише од свега волим да их поклањам. Да напишем на њима посвету и дарујем некоме један посебан свет.
Између тих корица, тврдих, меких, шарених, једнобојних, живе најразличитије приче. Као дете сам волела да замишљам, нарочито ако ми се допадне књига, писца како бди над својим рукописом, понекад намрштен, понекад насмејан, са оловком у руци која се брзо креће и помало струже по чистој жућкастој хартији, обавезна лампа на столу, а у оквиру прозора – ноћ.

Музеј књиге и путовања оживео ми је слике из детињства, моја жива маштања, због којих сам и изабрала од свих путева да мој буде пут књиге. Донео ми је много радости, много знања, пријатељства са дивним људима, омогућио ми је да живим у овом једном безброј живота…

Србија међу књигама

Чим из београдске гужве зађете у једну помало необичну, кривудаву улицу, осетићете да сте на магичном терену. Насмејано Александрино лице дочекује ме на улазу прелепе куће која споља не открива ништа од свог тог блага које се крије унутра.
Сачекаћемо у првој просторији да се сакупе сви најављени посетиоци. Биће нас само петнаесторо, јер вођење кроз овај посебан музеј захтева мање групе. Као окупљање неког тајног друштва – радује моју машту ова ситуација.

Поред мене су ретке књиге из Мјанмара и Етиопије, које је Виктор Лазић донео са својих путовања, неретко морајући да се добро помучи да би дошао до неких од њих. А то је тек почетак – шта нас тек чека у следећим одајама!

Уз пар степеника прелазимо у другу просторију, коју чувају Марко Краљевић, Бановић Страхиња и Мали Радојица. У питању су скулптуре – оригинални чувари храмова из Индије, доведени да чувају храм књиге. Њих помно посматрају три величанствене глумице, оригиналне лутке за балинежанско луткарско позориште.

Између наших јунака будистичке књиге са Тибета и из Монголије, за чије је читање неопходна нарочита психофизичка припрема, јер се читају без престанка од почетка до краја, без икакве паузе.

Још једно откључавање и пред вама је соба са тајанствима Латинске Америке, сасвим мала, тек толико да два пара очију провире у њу, али тако се и упознају древне цивилизације и магијски писци, као што су Марио Варгас Љоса и Габријел Гарсија Маркес, у тихом кутку, очи у очи.

Свет српскe књижевности

Настављамо даље, закорачивши у свет наше књижевности, па је тако и просторија у коју улазимо светла и прозрачна као и она – српска књижевност, велика, много већа него што мислите, нежна, бела и осетљива, јер су је правиле најфиније душе, оно истина компликоване и тешке нарави, али огромног срца и талента.
Наравно, показаће се да је код мене, поред свих реткости и драгоцености које ћете имати прилику да видите, прави губидах изазвала “Књига о Змају” Лазе Костића.

Нагнута над том драгоценом књигом, просто видим Лазу како након што се пар минута узнемирено врти, напокон изговара: “Змајева поезија већином ништа не ваља”. У тој невољеној од критике и читалаца књизи, Лаза је објаснио потанко зашто вољени Змај не пише добро. Једна од ретких књига са његовом посветом, и то још са пуним именом – Лазар Костић!

Легат Павла Вуисића

Ту је и легат Павла Вуисића, омиљеног глумца, кога је публика увек доживљавала као нарочито блиског. Изненадило ме када сам чула да није волео професију којом се бавио. Увек ми је деловао као да не глуми, сад сам сигурна и да није. На зиду рукопис његовог тестамента, на врло упечатљиве три стране, са све већим словима како је и жестина његове речи расла. Како ли тек звуче његове песме и други текстови, нестрпљива сам да сазнам!

 

Насупрот том крупном рукопису, на степеницама чека колекција минијатурних књига које је сакупљала Наташа Ршумовић, жена Љубивоја Ршумовића. Помислих колико је нежна и скромна морала бити жена која је волела те мајушне књиге. Иако ситне, у себи носе све мудрости као и оне друге, обичне књиге, управо као што дечји песници умеју у малим бићима да препознају највеће мудраце, а очигледно да је Наташа у томе Љубивоју одано помагала.

Антологија српског песништва

Водите рачуна! После тих минијатурних књига имаћете само пар степеника да се припремите за антологијску собу, која припада Миодрагу Мији Павловићу, мада сам у њој врло јасно осетила и присуство Васка Попе! За разлику од романтичара које сам одмах присвојила, чим сам их упознала, њих двојицу разумела сам много касније у животу.

Дирљив је тај осећај када после извесног броја година схватите да дословце можете да разумете једну поезију коју док сте били млади нисте осећали у правом смислу. Догоди се откровење, из вашег личног искуства.

Још је Чехов давно рекао да треба писати тако да речима буде тесно, а мислима пространо. Ако је ико окренуо српску поезију у овом правцу то су били Павловић и Попа, стиховима који вас својом посебношћу одведу у неке делове свести, и оне личне и оне колективне, да се морате питати где сте погрешили, где смо погрешили, а чим се то запитате већ сте на путу да постанете бољи.

Баш као што нас Владета Јеротић својим причама и објашњењима предано упозорава како треба да поступамо и размишљамо, а у његов кутак, који је сам опремио, улази се управо из собе Миодрага Павловића. Кутак Владете Јеротића је формиран како би се показала љубав и поштовање између кумова, јер је Владета крстио Мијину ћерку Кристину Павловић.

И после нека ми неко каже да књиге нису лековите… Немогуће!

Небеска библиотека

Наравно, чим споменух Чехова, има ли шта логичније него да се након пар корака нађем у просторији са чијих полица погледаше у мене књиге на руском. Ако ми иједан језик после српског звучи блиско – то је руски. Музеј у једној пространој и светлој соби чува Чеховљеву небеску библиотеку – библиотеку чувеног преводиоца Петера Урбана, који је превео на немачки језик најзначајнија дела руске и српске књижевности.

Обилазим око светларника у чијим ивицама спавају књиге које су наши писци поклонили Урбану, уз духовите, личне, присне посвете, углавном на ћирилици. Није ми био довољан један круг, а једва сам се усудила и да седнем у тој соби, тек кад су сви остали поседали, па да не штрчим.

С обзиром како сам се осећала, не смем ни да помишљам како сам изгледала, очи широм отворене, наочаре већ на пола носа, умем и руком да посегнем за неком књигом на високој полици – кад бих само имала магију која би је спустила баш у моје руке.

Сумирамо утиске и ја схватим да су остали посетиоци откривали неке сасвим другачије ствари, оне које су њима причале, као што су мени причали српски песници. И то је права магија овог музеја, да препознате књиге и путеве који говоре вашим језиком… Зато вам од свег срца желим да нађете своју књигу, она постоји ту негде и само чека да је откријете.

Музеј од кутака

Нити већих драгоцености, нити стидљивијег музеја. Сав је од кутака. Тако се књиге и читају, тако и настају, у неким скривеним собама, па скоро да можете чути како из једне такве звоне јасни ударци по типкама писаће машине Гвида Тартаље. Данас су писцима тастатуре много тише, али важно је да се њихова реч и даље гласно чује…
Радује ме сјај у дечјим очима када осете праву књигу у својим рукама, као карту за путовање. Хиљаду пута сам се уверила да постоји књига за свакога, гледала у окице како се шире од радозналости, само ако им се каже пажљиво и како треба, ако им се објасни са пуно страсти и љубави шта је у тоj књизи. А онда их пустите да оду заједно у неки кутак, да се читају, књига и дете.

Тако ће топло са вама разговарати и Музеј књиге, а ви из њега изаћи богатији за читаву једну планету знања. Пробудиће вам жељу за учењем и испратити вас са драгоценим поклоном – новом страшћу за путовањима.

Путујте телом или умом

Путујте телом или умом, како вам кад више одговара, само немојте стајати, јер толико тога чека на вас. Будите храбри, направите од свог живота адлигат, спојите у њега више књига, много прича и оставите их за оне који долазе, да се уче, инспиришу, прате, наставе,…

Мапа до овог блага налази се на сајту: http://www.adligat.rs, као и сви подаци који су вам потребни да бисте видели како је велико и још расте острво које Удружење “Адлигат” брижљиво чува. Посебно хвала Александри на савршеном вођењу кроз музеј. Право је благо имати водича који воли оно о чему говори, верује и брижљиво чува. Такви водичи су прави учитељи.

А ја…првом приликом враћам се међу књиге и песнике. Слабо памтим податке, али утиске не заборављам, а ако дођете у овај музеј – понећете их безброј. Понећете на кожи и у души мирис књиге и путовања…

Autor: Бранка Тарбук

Povezane objave